Dok se evropski fudbal večeras trese u groznici baraža za Mundijal, u Turskoj se ponovo otvorila najdublja rana tamošnjeg sporta – pokušaj sistematskog brisanja čoveka koji je tu naciju popeo na krov sveta.
Mnogi učesnici večerašnjih mečeva čekaju decenijama na povratak na najveću smotru. Severna Irska punih 40 godina, Ukrajinci i Česi po dve decenije, a Turci još od te mitske 2002. godine. Iako je Turska od tada igrala na šest od osam evropskih prvenstava, Mundijal je ostao nedosanjani san. A te 2002. bili su planetarni hit. Od epskih bitaka sa Brazilom, preko „nebeskog skoka“ Umita Davale protiv Japana, do zlatnog gola Ilhana Manšiza Senegalcima. Kruna je bio najbrži gol u istoriji SP, koji je Hakan Šukur postigao nakon samo 11 sekundi protiv Južne Koreje.
Upravo je Šukur bio zaštitni znak te generacije, proizašle iz Galatasarajevog sistema koji je pokorio Evropu 2000. godine. Od 11 startera na Mundijalu, sedmorica su bili „Galatini“ ratnici: Korkmaz, Belozoglu, Akjel, Erdem, Unsal, Šaš, Penbe… Uz njih su briljirali Ruštu, Bašturk i Kerimoglu. Ipak, na večerašnjoj koreografiji uoči meča sa Rumunijom, kojom su navijači pokušali da inspirišu nove snage, Hakana Šukura – kapitena i rekordera – nema. Izbrisan je iz muzeja, iz almanaha, iz javnog govora. Čovek koji je mislio svojom glavom i odbio da se pokloni političkom vrhu, danas vozi taksi u SAD, dok turski fudbal bez njegovog imena izgleda kao „poster Monike Beluči bez zuba“. Što ga režim više briše, on u sećanju naroda postaje veći.
M.M.
