Grad se dugo posmatrao kao prostor koji životinje ili isteruje ili tera da se jedva snalaze. Jučerašnja priča u Guardianu nudi zanimljiviju sliku: neke vrste ne samo da opstaju u urbanom prostoru, nego s vremenom menjaju ponašanje tako da im grad postaje gotovo prirodno okruženje. Nova studija o kojotima obuhvatila je čak 623 istraživačke tačke u 16 urbanih i ruralnih parova lokacija širom SAD. Istraživači su koristili kamere, mamac i nepoznate objekte kako bi proverili koliko su životinje oprezne prema novinama u prostoru. Ishod je bio jasan: gradski kojoti zadržavali su se duže uz nepoznatu strukturu i mamac nego njihovi ruralni rođaci, što sugeriše veću sklonost riziku i manju zazornost prema nepoznatom.
Važno je to što Guardian ne predstavlja ovu promenu kao agresivnost, već kao gubitak straha. Razlika je velika. Životinja koja više nije stalno uznemiravana lovom, oružjem ili direktnim proterivanjem u gradovima može sebi „priuštiti“ više radoznalosti. Naučnici upravo tu traže objašnjenje: kada pretnje oslabe, a hrana i zaklon ostanu dostupni, ponašanje počinje da se pomera. U konkretnom eksperimentu zapadni gradski kojoti provodili su oko četiri sekunde više u zoni mamca nego ruralni. To zvuči malo, ali u etologiji takve razlike umeju da govore veoma glasno.
Ova priča je zanimljiva jer zapravo govori o nečemu širem od kojota. Ako grad menja njihovu hrabrost, možda menja i čitavu logiku urbanog divljeg sveta. Životinje ne postaju „pitome“, već drugačije podešene. Naviknute na buku, ljude, asfalt i stalnu prisutnost ostataka hrane, one uče novi oblik svakodnevnog opstanka. I baš zato će sledeće veliko pitanje verovatno biti ne kako da ih potpuno uklonimo iz gradova, nego kako da razumemo šta grad radi njihovom ponašanju — i kako da s tom promenom živimo pametnije.
S.B.
