Vaterpolo je rođen u Britaniji krajem 19. veka, u doba kada su sportovi više ličili na nadgornjavanje nego na finu igru. U prvim verzijama, lopta se gurala kroz vodu, kontakt je bio surov, a “gol” je često značio – stići do obale. Tek kad se igra preselila u bazene i dobila jasna pravila, vaterpolo je dobio prepoznatljiv karakter: brz ritam, stalne izmene, plivanje bez dodira dna i akcije koje se slažu kao sat, u prostoru gde greška ne traje ni sekundu.
Na veliku scenu vaterpolo izlazi već 1900. godine na Olimpijskim igrama, i od tada je ostao jedan od najstarijih timskih sportova u olimpijskom programu. Do danas je odigrano oko 30 olimpijskih turnira. Svetska prvenstva pod okriljem FINA održavaju se od 1973. i do sada ih je bilo 21, dok je Evropa krenula ranije: prvo Evropsko prvenstvo održano je 1926, a do danas je odigrano 35 šampionata. Brojevi sami po sebi deluju hladno, ali zapravo govore jedno – da je ovo igra koja ne prolazi, već se uvek vraća jača.
Kako su godine prolazile, menjala su se i pravila – ne da bi se sport “omekšao”, već da bi postao brži i pametniji. Vremensko ograničenje napada, isključenja na 20 sekundi i stroža kontrola kontakta pretvorili su nekadašnju sirovu borbu u taktičku partiju: sve je unapred zamišljeno, uigrano, pročitano. Danas vaterpolo liči na šah u pokretu, samo što se figure ne pomeraju po tabli, već se bore sa vodom.
I tu je njegova romansa: pola priče se ne vidi. Ispod površine traje pravi duel – guranje, pozicioniranje, borba za dah i centimetar. Publika vidi talase i šuteve, ali istorija se piše tamo gde kamera teško stiže. Možda baš zato vaterpolo deluje posebno: kao sport koji nikad ne viče, a uvek govori mnogo.
