Na prvi pogled, to su ljudi koji drže konce u rukama: dolaze na vreme, završavaju obaveze, ne kasne sa odgovorima i retko se žale. Upravo zato fenomen „tihe iscrpljenosti“ sve češće privlači pažnju psihologa – jer se ne vidi dok ne postane ozbiljan problem. Prema novijim analizama objavljenim na uglednim portalima o mentalnom zdravlju, sve veći broj ispitanika opisuje hroničan umor i emotivnu prazninu, iako spolja funkcionišu bez zastoja. Jedno istraživanje navodi da se više od 60 odsto zaposlenih koji sebe smatraju „uspešnima“ oseća trajno iscrpljeno, ali to ne povezuje sa sagorevanjem, već sa „normalnim pritiskom“.
Razlika između klasičnog burnouta i tihe iscrpljenosti je u tome što ovde nema dramatičnog sloma. Ljudi nastavljaju da rade, ali sa sve manje unutrašnje energije. Psiholozi upozoravaju da je to stanje opasnije jer se često racionalizuje – ako sve ide po planu, nema razloga da se stane. U jednom od skorijih tekstova ističe se podatak da se kod ovih osoba znaci iscrpljenosti prepoznaju tek kroz telo: poremećaj sna, razdražljivost i osećaj ravnodušnosti prema stvarima koje su ranije prijale. Emocije se ne gase naglo, već se tiho povlače.
U Srbiji se ovaj fenomen lako uklapa u poznatu matricu: „normalno je da izdržiš“ i „nije to ništa“. Kultura ćutanja i nepravljenja problema često se doživljava kao vrlina, pa ljudi nastavljaju da nose teret dok ne postane pretežak. Tiha iscrpljenost se zato retko prepoznaje na vreme, jer ne remeti sistem – samo polako troši čoveka. Možda je prvi korak ka promeni upravo priznanje da funkcionalnost nije isto što i dobro stanje, i da umor koji se ne vidi nije ništa manje stvaran.
S.B.
