Nanoplastika je postala jedan od najteže vidljivih oblika savremenog zagađenja. Reč je o česticama manjim od jednog mikrometra, odnosno hiljaditog dela milimetra, koje nastaju postepenim raspadanjem plastičnih predmeta, ambalaže i sintetičkih materijala. Toliko su sitne da mogu da dospeju u hranu, vodu i vazduh, a pojedina istraživanja ukazuju da prelaze biološke barijere i stižu do različitih organa.
Naučnici sada ispituju neobičan način da se deo tih čestica ukloni pre nego što iz creva pređe u ostatak organizma. U središtu istraživanja nalazi se bakterija Leuconostoc mesenteroides CBA3656, izolovana iz kimčija, tradicionalnog korejskog fermentisanog povrća.
Laboratorijski eksperimenti pokazali su da se površina ove bakterije vezuje za čestice polistirenske nanoplastike. U standardnim uslovima uspešnost vezivanja dostigla je 87 odsto. Međutim, mnogo važniji test sproveden je u sredini koja oponaša uslove ljudskog creva, sa odgovarajućom temperaturom, kiselošću i prisustvom drugih materija.
U takvom okruženju bakterija iz kimčija zadržala je sposobnost vezivanja oko 57 odsto nanoplastičnih čestica. Drugi ispitivani soj, koji je u jednostavnim laboratorijskim uslovima ostvario sličan rezultat, pao je na svega tri odsto. To pokazuje da nije dovoljno pronaći mikroorganizam koji privlači plastiku u epruveti – on mora da ostane delotvoran i u mnogo složenijoj sredini digestivnog sistema.
Istraživanje je nastavljeno na germ-free miševima, odnosno životinjama odgajanim bez uobičajene crevne mikrobiote. Miševi koji su dobijali bakteriju CBA3656 izbacili su izmetom više nego dvostruko veću količinu nanoplastike u poređenju sa kontrolnom grupom. Efekat je zabeležen i kod mužjaka i kod ženki.
Prema podacima Nacionalnog saveta za nauku i tehnologiju Južne Koreje, pretpostavlja se da se bakterije zakače za čestice nanoplastike i zajedno sa njima prolaze kroz creva. Na taj način plastika bi mogla da bude izbačena pre nego što prodre kroz crevni zid.
Rezultati ne znače da konzumiranje kimčija automatski čisti ljudski organizam od plastike. Ispitivan je određeni bakterijski soj, njegova količina bila je kontrolisana, a eksperimenti na ljudima još nisu sprovedeni. Nije poznato ni koliko ove bakterije preživljava u različitim proizvodima, tokom skladištenja ili nakon prolaska kroz želudac.
Važno je i to što se korist ne može pripisati svim fermentisanim namirnicama. Kiseli kupus, jogurt, kefir i kimči sadrže različite zajednice mikroorganizama, a čak se i sastav dva pakovanja istog proizvoda može razlikovati. Budući preparat verovatnije bi sadržao posebno odabran i standardizovan probiotski soj nego običnu porciju fermentisanog povrća.
Studija objavljena u časopisu „Bioresource Technology“ ipak otvara potpuno novu oblast istraživanja. Mikroorganizmi iz hrane do sada su uglavnom proučavani zbog uticaja na varenje, imunitet i fermentaciju. Sada se pokazuje da bi neki od njih mogli da posluže kao biološki sakupljači zagađujućih čestica.
Čak i ako metod bude potvrđen kod ljudi, on neće rešiti osnovni problem proizvodnje i odbacivanja plastike. Mogao bi, međutim, da postane dodatna zaštita za osobe koje su joj svakodnevno izložene. Ideja da mikroskopski stanovnik fermentisane hrane može da zarobi još manju česticu plastike pokazuje koliko neočekivana rešenja može da ponudi svet mikroorganizama.
S.B.
