Mezoteliom spada među najagresivnije vrste raka, a njegova pojava najčešće se povezuje sa izlaganjem azbestu. Problem je u tome što između udisanja azbestnih vlakana i pojave bolesti mogu da prođu decenije. Kada se dijagnoza konačno postavi, mogućnosti lečenja često su ograničene, dok prosečno preživljavanje ostaje kratko. Novo istraživanje, međutim, pokazuje da bi jedna od glavnih odbrana tumora mogla da postane njegova najveća slabost.
Ćelije raka imaju veoma ubrzan metabolizam. Zbog toga stvaraju mnogo reaktivnih molekula kiseonika koji mogu da oštete ćelijske strukture. Da bi opstale u takvim uslovima, one pojačavaju proizvodnju antioksidativnih enzima. Jedan od najvažnijih je PRX3, protein koji deluje unutar mitohondrija, ćelijskih struktura odgovornih za proizvodnju energije.
Istraživači Univerziteta u Vermontu odlučili su da ne pokušavaju da smanje oksidativni stres, već da ga dodatno pojačaju unutar tumora. Eksperimentalni preparat RSO-021 blokira PRX3 i tako sprečava ćelije mezotelioma da neutrališu štetne molekule. Vodonik-peroksid počinje da se nagomilava u mitohondrijama, oštećenja postaju prevelika, a tumorska ćelija na kraju propada.
Osnovu preparata čini tiostrepton, prirodni antibiotik čiji je mehanizam prilagođen novoj terapijskoj nameni. Lek se ne daje na uobičajen način, već se kroz kateter uvodi direktno u grudni koš. Takav pristup omogućava da velika koncentracija aktivne supstance stigne do tumora, dok je izloženost ostatka organizma manja. Mnogi oboleli već imaju postavljen kateter zbog nakupljanja tečnosti između pluća i zida grudnog koša.
U prvoj fazi ispitivanja učestvovali su pacijenti kod kojih se bolest vratila posle ranijeg lečenja. Napredovanje bolesti kontrolisano je kod 67 odsto učesnika, dok je kod pojedinih zabeleženo i smanjenje tumora. Doza od 90 miligrama zadovoljila je početne kriterijume bezbednosti i podnošljivosti, a nijedan smrtni ishod u studiji nije pripisan samom preparatu.
Rezultati ne znače da je pronađen gotov lek za mezoteliom. Prva faza prvenstveno služi proveri bezbednosti, a grupu je činilo svega 15 pacijenata. Prosečno vreme bez napredovanja bolesti iznosilo je 4,2 meseca, približno rezultatima postojećih terapija. Ohrabrenje dolazi iz podataka o ukupnom preživljavanju, koji su bili bolji nego što se obično očekuje u ovoj fazi bolesti.
Rad objavljen u časopisu „Nature Communications“ pokazao je i da uklanjanje PRX3 iz laboratorijskih ćelija mezotelioma remeti rad mitohondrija, usporava rast i sprečava stvaranje tumora kod životinja. Istovremeno, ranija ispitivanja ukazuju da miševi bez tog proteina mogu normalno da se razvijaju. To otvara mogućnost da tumorsko tkivo bude ranjivije od zdravih ćelija.
Posebno je zanimljivo što RSO-021 možda ne deluje samo direktnim uništavanjem tumora. Naučnici su pronašli znake da preparat menja i imunološko okruženje oko malignih ćelija, čime bi organizmu mogao da olakša prepoznavanje bolesti. Sledeća generacija inhibitora trebalo bi da bude rastvorljivija, a dugoročni cilj je razvoj leka koji bi mogao da se uzima oralno.
Istraživači sada proveravaju da li isti princip može da se primeni kod tumora potrbušnice, želuca i drugih malignih bolesti. Najvažnija poruka nije da su antioksidansi sami po sebi štetni, već da je ravnoteža unutar tumora veoma specifična. Ćelija raka već živi pod velikim hemijskim pritiskom, pa joj oduzimanje jednog zaštitnog mehanizma može zadati udarac koji zdrava ćelija lakše podnosi.
S.B.
