Šanse deteta da preživi malignu bolest znatno su se poboljšale tokom poslednjih trideset godina, ali mesto rođenja i dalje može presudno da utiče na ishod. Velika međunarodna studija pokazuje da je napredak stvaran i široko rasprostranjen, dok razlika između bogatijih i siromašnijih zdravstvenih sistema ostaje veoma velika.
Istraživači Grupe za preživljavanje obolelih od raka pri Londonskoj školi higijene i tropske medicine analizirali su podatke više od 600.000 dece iz 68 zemalja. Obuhvaćen je period od 1990. do 2019. godine, što omogućava poređenje više generacija pacijenata i praćenje dugoročnih promena.
Rezultati objavljeni u časopisu „The Lancet“ pokazuju da preživljavanje u mnogim zemljama sa visokim prihodima premašuje 80 odsto. U državama sa nižim srednjim prihodima ono se često kreće između 50 i 60 odsto. Iza tih procenata nalaze se desetine hiljada dece čiji bi ishod mogao biti drugačiji uz pravovremenu dijagnozu i dostupnu terapiju.
Napredak nije došao zahvaljujući jednom čudesnom leku. On je rezultat boljeg prepoznavanja bolesti, preciznije dijagnostike, kombinovanja terapija, bezbednijih transfuzija, kvalitetnije kontrole infekcija i organizovanja specijalizovanih pedijatrijskih onkoloških centara. Kod nekih vrsta leukemije poboljšanja su naročito velika.
Lečenje dečjeg raka zahteva više od samog citostatika ili operacije. Potrebne su laboratorije, snimanja, patologija, obučene medicinske sestre, dostupnost krvi, antibiotici i mogućnost dugog praćenja. Prekid samo jedne karike može ugroziti čitav proces. Zbog toga isti protokol ne daje iste rezultate u svim zdravstvenim sistemima.
Međunarodno društvo za pedijatrijsku onkologiju, predstavljajući rezultate istraživanja, naglasilo je da su ulaganja u registre i sisteme podataka jednako važna kao i sama terapija. Ako država ne zna koliko je dece obolelo, koje dijagnoze imaju i kakvi su ishodi, teško može da utvrdi gde se pacijenti gube na putu do izlečenja.
Autori su uveli i novi indeks preživljavanja od raka, zamišljen kao zajednička mera ukupnog napretka. Pojedine zemlje mogu imati dobre rezultate kod jedne bolesti, a lošije kod druge, pa jedinstven pokazatelj olakšava praćenje šire slike. Indeks bi trebalo da podrži i procenu napretka prema cilju Svetske zdravstvene organizacije da globalno preživljavanje dece sa rakom do 2030. dostigne najmanje 60 odsto.
Statistika ipak mora biti pažljivo tumačena. Niži prijavljeni broj slučajeva ne mora značiti da deca ređe obolevaju. U pojedinim sredinama bolest se ne dijagnostikuje, pogrešno evidentira ili dete ne stigne do specijalizovanog centra. Zbog toga poboljšanje registra ponekad u početku povećava broj zabeleženih slučajeva, iako zapravo predstavlja korak napred.
Velike razlike postoje i unutar država. Porodice iz udaljenih oblasti mogu kasnije doći do dijagnoze, teže plaćati putovanja ili prekidati terapiju zbog troškova i dugog odsustva sa posla. Zato borba protiv dečjeg raka uključuje i smeštaj porodica, socijalnu podršku, prevoz i jasnu komunikaciju sa roditeljima.
Studija donosi ohrabrujuću poruku: napredak je moguć, merljiv i već je spasao veliki broj života. Istovremeno pokazuje da znanje koje omogućava visoko preživljavanje nije ravnomerno dostupno. Sledeći veliki korak nije samo pronalaženje novih terapija već obezbeđivanje da postojeće, dokazano delotvorne procedure stignu do svakog deteta na vreme.
S.B.
