Pluton se na prvi pogled čini kao gotovo potpuno zamrznut i geološki uspavan svet. Sunčeva svetlost do njega stiže veoma oslabljena, temperatura je dovoljno niska da se azot pretvori u led, a njegova retka atmosfera teško može da podrži procese slične onima na Zemlji. Ipak, nove analize snimaka sonde „New Horizons“ ukazuju da se ispod ledene površine možda odvija nešto izuzetno neobično – kretanje tečnog azota.
Pažnju istraživača privukle su tamne linije i veće mrlje na severnom delu oblasti Sputnik Planitia. Reč je o ogromnom glečeru koji čini deo prepoznatljive srcolike formacije na Plutonu. Glečer je pretežno izgrađen od zaleđenog azota, a površinom je veći od američkih saveznih država Teksas i Oklahoma zajedno.
Snimci napravljeni tokom prolaska „New Horizonsa“ 2015. pokazali su velike ćelije nastale sporim mešanjem leda. Između njih vide se tanke tamne granice, ali i nepravilne oblasti čije poreklo ranije nije bilo jasno. Tim predvođen naučnicima Instituta za istraživanje jugozapada uporedio je te strukture sa prizorima na ledenom pokrivaču Grenlanda.
Na zemaljskim glečerima slične tamne šare mogu da nastanu kada voda izađe na površinu, pokvasi sneg i promeni način na koji led odbija svetlost. Na Plutonu kiša tečnog azota nije moguća zbog temperature i atmosferskih uslova. Zato istraživači razmatraju obrnut smer – azot bi mogao da se topi pri dnu glečera, prodire kroz sitne kanale i povremeno stiže do površine.
Računarski modeli pokazuju da pritisak i toplota u dubini mogu da omoguće nastanak tankog sloja tečnosti. Azot bi se potom ponašao slično tečnosti koja se probija kroz porozni materijal. Kada stigne blizu površine, brzo bi se ponovo zaledio, ali bi za sobom ostavio izmenjenu boju i strukturu terena.
Kako navodi rukovodilac misije Alan Stern, ovo bi bio prvi dokaz da je tečnost tekla površinom Plutona u geološki skorijem razdoblju. „Skorije“ na planetarnim razmerama ne mora da znači da se proces dogodio prethodnih godina. Ipak, površina Sputnik Planitije verovatno je mlađa od milion godina, jer se azotni led neprekidno i veoma sporo prevrće. Posmatrane šare zato ne mogu biti relikt najranije istorije Sunčevog sistema.
Otkriće još nije neposredno posmatranje tečnog azota. „New Horizons“ je prošao pored Plutona i nije ostao u njegovoj orbiti, pa naučnici raspolažu ograničenim nizom snimaka iz jednog perioda. Najjači dokaz dobio bi se kada bi buduća misija zabeležila promene istih mrlja, njihovo širenje, nestajanje ili nastanak novih tragova.
Važnost ove hipoteze prevazilazi sam Pluton. Ona pokazuje da mala i veoma udaljena nebeska tela mogu da zadrže dovoljno unutrašnje energije za složene geološke procese. Umesto vode i rastopljenih stena, u tako hladnom okruženju ulogu pokretne tečnosti preuzimaju materije koje su na Zemlji gasovi.
Ispod mirnog ledenog pejzaža zato možda postoji aktivan sistem u kojem azot kruži između čvrstog, gasovitog i tečnog stanja. Ako naredne misije potvrde model, Pluton više neće biti posmatran samo kao zamrznuti ostatak na ivici Sunčevog sistema, već kao svet koji i danas menja sopstvenu površinu.
S.B.
