National Geographic prenosi otkriće koje zvuči kao trik: gusenice duvanovog rogovca reaguju na zvuk, iako nemaju organe nalik ušima. Naučnica Kerol Majls sa Bingemton univerziteta krenula je od jednostavne sumnje – da trzaj tela nije slučajan – i testirala reakcije u kontrolisanim uslovima, daleko od vibracija tla i spoljašnje buke.
Eksperimenti su rađeni u anehoičnoj komori, prostoru koji “guta” odjek i omogućava precizno puštanje tonova. Ispostavilo se da su gusenice osetljivije na zvuk koji putuje kroz vazduh nego na vibracije podloge, što je kod insekata ređi scenario. Ključni dokaz došao je kada su istraživači uklonili dlake sa tela: reakcija na zvuk je naglo oslabila ili nestala. U prevodu, te mikrodlačice nisu samo za dodir; one su, izgleda, biološki mikrofon.
Zašto bi gusenici to trebalo? Jedno od objašnjenja je preživljavanje: mnoge ose i drugi predatori proizvode karakteristične frekvencije mahanjem krila, pa sposobnost da se to “registruje” može da pruži onu sekundu prednosti koja odlučuje da li će gusenica uspeti da se skloni, trzajem izbaci telo iz putanje ili zauzme odbrambeni položaj.
U priči se diskretno provlači i tehnološka inspiracija: princip dlaka koje hvataju vazdušne talase mogao bi da utiče na dizajn mikrofona i senzora koji treba da budu mali, jeftini i osetljivi, a da ne troše mnogo energije. Priroda, još jednom, demonstrira da se sofisticirana rešenja ponekad kriju u najprostijoj građi.
S.B.
