Na novosadskom „Karađorđu“ sinoć nije samo proslavljena ubedljiva pobeda nad Partizanom (3:0), već je simbolično zatvoren krug dug neverovatne 32 godine, čime je generacija Miroslava Tanjge stala uz rame legendarnom timu Milorada Kosanovića.
Istorija se u Novom Sadu često piše čekanjem, ali ovaj „post“ bio je jedan od najdužih i najbolnijih za navijače Stare dame. Još od sezone 1993/1994, Vojvodina nije uspela da u istoj takmičarskoj godini kod kuće uzme meru i Crvenoj zvezdi i Partizanu. Sinoćni trijumf nad crno-belima bio je završni čin drame koja je započela pre pet meseci rušenjem crveno-belih. Sudbina je htela da se ovaj podvig dogodi samo 64 dana nakon odlaska Milorada Kosanovića, čoveka koji je poslednji komandovao takvim trijumfima. Iako nas je čika Miša napustio, njegova fudbalska filozofija i britak jezik kao da su odjekivali stadionom dok je njegov učenik, Miroslav Tanjga, dirigovao sa klupe.
Tanjga nikada nije krio da je Kosanović bio taj koji je oblikovao njegovu sportsku ideologiju. Od zajedničkih kafa u „Bezi“ do stručnih analiza na Štrandu, svaki savet starog vuka bio je dragocen. „Bio je šmeker koji nas je naučio životu i fudbalu“, priznao je Tanjga, svestan da bi Kosan, da je poživeo samo dva meseca duže, verovatno uz mangupski osmeh prokomentarisao kako je „lako pobediti ovakav Partizan“, poredeći to sa svojim skalpom nad Savom Miloševićem i Albertom Nađom. Ipak, niko ne može oduzeti značaj ovom trenutku – Vojvodina je ponovo postala nepremostiva tvrđava za beogradske večite rivale, a Novi Sad je dobio novu generaciju heroja koja sme da pogleda u oči slavnoj prošlosti.
M.M.
