U svemiru postoje sudari koji ne liče ni na klasičnu supernovu, ni na “običnu” novu. Zovu se luminous red nova i nastaju kada se dve zvezde spoje u jednu: prvo vidimo kratkotrajni bljesak i crvenkast sjaj, a onda – tišina i ogromna količina prašine koja sve prekrije. Upravo ta prašina je razlog što posle takvih događaja godinama ne znamo “šta je ostalo”, kao da je neko spustio zavesu preko pozornice.
Tu na scenu stupa Džejms Veb: njegov adut je infracrveno svetlo, koje može da “prođe” kroz kosmičku prašinu mnogo bolje nego vidljiva svetlost. U priči koja je objavljena poslednjih dana, astronomi su uz Webbove podatke zavirili u ostatke nekoliko poznatih crvenih nova i našli iznenađenje: umesto malog, vrelog “ostatka”, pojavljuje se ogromna, hladnija zvezda koja po osobinama liči na crvenog superdžina – naduvana, sjajna, ali ne užarena kao Sunce. Drugim rečima, posle spajanja ne ostaje “pepeo”, već nova zvezda u drugačijem, gigantskom izdanju.
Zašto je ovo važno i za one koji ne prate astronomiju? Zato što ovakvi sudari prave i rasipaju kosmičku prašinu, a iz te prašine kasnije nastaju planete, kamenje, pa na kraju i mi. To je priča o tome kako svemir reciklira materijal i kako nastaju “sastojci sveta”. Kad sledeći put gledamo zimsko nebo iznad grada, lepo je znati da negde, iza nevidljive prašine, možda raste jedna nova zvezda – baš zato što su se dve stare sudarile.
S.B.
