Danas nam deluje sasvim prirodno da dužinu merimo metrima, ali do tog dogovora čovečanstvo je stiglo tek krajem 18. veka. Pre toga, svaka zemlja imala je sopstvene mere, često vezane za delove tela ili lokalne običaje, što je stvaralo zbrku u trgovini i nauci. Ideja o jedinstvenoj meri rodila se u Francuskoj, sa namerom da se napravi sistem koji je univerzalan, razumljiv i nezavisan od vladara ili tradicije.
Prvobitno, metar je definisan 1791. godine kao jedna desetomilionita udaljenosti od ekvatora do Severnog pola, duž pariskog meridijana. Ta definicija bila je ambiciozna, ali teško proverljiva u praksi, pa je ubrzo napravljen fizički etalon – metalna šipka koja je čuvana kao referenca. Tokom 20. veka, kako je nauka napredovala, metar se sve manje oslanjao na predmete, a sve više na prirodne konstante, koje su uvek iste gde god da se nalazimo.
Današnja definicija metra zasniva se na brzini svetlosti: metar je rastojanje koje svetlost pređe u vakuumu za tačno 1/299.792.458 sekundi. Ova formulacija usvojena je krajem 20. veka i omogućava izuzetnu preciznost, neophodnu za savremenu tehnologiju, od GPS sistema do mikročipova. U Srbiji, kao i u većini sveta, metar je deo Međunarodnog sistema jedinica i koristi se svakodnevno, od gradnje i saobraćaja do škole i sporta.
Ipak, metar se još uvek ne koristi svuda na isti način. Sjedinjene Američke Države zvanično priznaju metrički sistem, ali u praksi i dalje pretežno koriste inče i milje. Slično je i u Velikoj Britaniji, gde se metar koristi u nauci i industriji, dok se u svakodnevnom govoru često čuju stare mere. Upravo zato je priča o metru i dalje živa: ona pokazuje koliko je važno imati zajednički jezik kada merimo svet oko sebe.
S.B.
