Pisanje se često zamišlja kao gotovo prirodan nastavak govora, kao da je dovoljno dugo pričati pa će se jednog dana pojaviti i slova. Jučerašnji tekst u Superu ponudio je zanimljiviju sliku: pisanje i gramatika nisu nastali samo zato što je čovek postao “pametniji”, nego zato što su gradovi stvorili potrebu za preciznijim upravljanjem, beleženjem, razmenom i dominacijom. U sažetku teksta stoji da su takva jezička oruđa postala potrebna urbanizaciji, ali i alat za potčinjavanje drugih zajednica. To znači da jezik nije samo kulturni ukras civilizacije, nego jedan od njenih osnovnih administrativnih i političkih instrumenata.
U toj ideji ima nečeg veoma savremenog. Ljudi i danas često misle da se tehnologija gradi oko potreba društva, a zaboravljaju da su i najstariji sistemi beleženja bili isto to — tehnologija. Kad zajednica postane dovoljno velika, više nije dovoljno usmeno pamtiti. Treba meriti, zapisivati, prenositi naredbe, voditi dugove, popisivati robu i ljude. Jučerašnji Super upravo je u tome pronašao zanimljiv ugao: gramatika i pismo nisu samo darovi kulture, već i proizvodi organizacije moći. Zbog toga priča o jeziku odjednom prestaje da bude školska i postaje priča o tome kako civilizacija uređuje svet — pa i čoveka u njemu.
S.B.
