Kada se govori o koralima, često se čuje jezik gubitka: zagrevanje mora, izbeljivanje, nestanak grebena. Zato je svaka priča o otpornosti važna, ne kao lažna uteha, nego kao znak da se u prirodi i nauci još traže rešenja. U Pacifiku se sve više govori o koralima koji bolje podnose toplotu i o ljudima koji ih doslovno baštovane pod morem.
Resilience je 11. maja preneo tekst iz The Conversationa o koralima otpornim na toplotu, uz primer pionira očuvanja grebena Ostina Boudena-Kerbija, koji uzgaja korale u okeanskim rasadnicima u Fidžiju i širem pacifičkom prostoru, pa ih zatim premešta na grebene gde mogu da rastu i razmnožavaju se.
Ideja zvuči gotovo baštenski: izabrati snažnije korale, negovati ih dok ne ojačaju, pa ih vratiti tamo gde mogu pomoći obnovi grebena. Naravno, more nije bašta u dvorištu. Sve je složenije, sporije i zavisi od temperature, kvaliteta vode, oluja, riba, algi i globalnih promena. Ali upravo zato je zanimljivo što naučnici i čuvari prirode ne odustaju od praktičnih koraka.
Korali nisu samo lepi podvodni prizori. Oni su staništa za ogroman broj morskih vrsta, zaštita obala i osnova života mnogih zajednica koje zavise od ribolova i turizma. Kada greben oslabi, ne nestaje samo boja pod morem, nego čitav mali grad života.
Za čitaoce u Srbiji, daleki korali možda deluju kao priča sa razglednice, ali poruka je univerzalna. Priroda se ne čuva samo velikim rečenicama. Čuva se upornim radom, merenjem, sadnjom, negom i ponavljanjem. Kao što neko u Vojvodini sadi drvored ili obnavlja rit, tako neko u Pacifiku sadi korale.
Okean, izgleda, još ima svoje baštovane. A to je vest koju vredi pročitati polako.
S.B.
