Hans Kristijan Andersen nije došao na svet sa zlatnom kašikom, već sa tvrdoglavom maštom. Rođen u Odenseu, sin siromašnog obućara i majke pralje, dugo je delovao kao neko ko se u sopstvenom telu ne snalazi najbolje: visok, nezgrapan, preosetljiv na tuđe poglede – a ipak uveren da ga čeka “nešto veliko”. Ono što mnogi ne znaju jeste da je bio pun strahova i malih rituala: na putovanjima je u koferu nosio konopac za slučaj požara u hotelu, a umeo je i da ostavi poruku kraj kreveta da “samo izgleda kao da je mrtav”, iz straha od prerane sahrane.
I baš iz te mešavine ranjivosti i prkosa nastajale su bajke koje nisu bile “šećerne”. U Ružnom pačetu je sakrio bol od podsmeha; u Carevom novom odelu prozreo je sujetu; u Devojčici sa šibicama zaledio je jednu noć sveta; u Maloj sireni podsetio koliko ume da boli tiha čežnja; u Snežnoj kraljici nacrtao je hladnoću koja se uvlači u srce; u Palčici, Princezi na zrnu graška, Postojanom limenom vojniku, Kresivu, Slavuje i Crvenim cipelama ostavio je čitav katalog ljudskih slabosti, ali i uporne nade. Andersen je, uz pisanje, bio i darovit u nečemu što bi danas bilo viralno: pravio je fantastične papirne siluete i izrezbarene prizore, kao male bajke od papira.
Postoji i anegdota koja ga prikazuje sasvim drugačije od slike “dobrodušnog deke bajki”: 1857. je bio gost Čarlsa Dikensa i ostao mnogo duže nego što je bilo dogovoreno, pa je taj boravak postao legendaran kao primer sudara velikih talenata i nespretnog ljudskog ponašanja. Možda je upravo u tome i tajna: Andersen nije pisao iz udobnosti, nego iz nemira. Zato njegove priče i danas rade ono što prave bajke treba da rade – ne da uspavaju, već da nas, makar na trenutak, učine boljim i pažljivijim prema sebi i drugima.
S.B.
