U gradovima se ponekad najveće drame ne dešavaju na bulevarima, nego između kapije, kante za smeće i psa koji je odlučio da je dvorište njegova mala država. Jedna takva, gotovo filmska kućna scena, ovih dana stigla je iz britanske svakodnevice: lisica se toliko odomaćila u blizini jedne porodice da je počela da deluje kao komšinica sa sopstvenim rasporedom, dok pas i dalje ne prihvata nikakve pregovore.
Guardian je ovu priču doneo kroz duhovitu kolumnu Tima Dowlinga, ali iza šale stoji nešto što prepoznaju i mnogi stanovnici gradova u Srbiji: divlje životinje se sve više navikavaju na ljudsko okruženje, a ljudi se polako navikavaju da im dvorište više nije samo njihovo. Lisice, kune, ježevi, pa i razne ptice, sve češće se kreću uz kuće, parkinge, kontejnere i bašte, jer tamo nalaze hranu, zaklon i mirnije uglove nego što se na prvi pogled čini.
Zanimljivo je da lisica u takvoj priči ne mora da bude ni opasnost ni bajkoviti uljez. Ona je jednostavno životinja koja je naučila raspored ljudi. Ako se hrana iznosi u isto vreme, ako se paketi ostavljaju na pragu, ako pas laje iza stakla, a niko ne izlazi, gradska lisica brzo povezuje uzroke i posledice. Nije to lukavstvo iz basne, nego obična inteligencija preživljavanja.
Pas, naravno, ima sasvim drugačiju logiku. Za njega je svaki miris dokaz da se na teritoriji dogodilo nešto važno. Dok čovek može da uživa u komičnosti situacije, pas je doživljava kao bezbednosni incident. Upravo tu nastaje najlepši deo priče: jedan mali urbani susret pokazuje koliko se naš svakodnevni svet preklapa sa životinjskim, čak i kada mislimo da živimo potpuno odvojeno.
Za čitaoca u Srbiji ovo je i podsetnik da se životinje u gradu ne pojavljuju „iznenada”. One samo pronalaze pukotine u našem redu. Ako ne ostavljamo hranu napolju, ako obezbedimo kante i ako ne pokušavamo da ih hranimo iz ruke, suživot može da ostane miran. Lisica ne traži prijateljstvo, pas ne traži dijalog, a čoveku ostaje da se nasmeje i da prizna da priroda ponekad ima bolji smisao za zaplet od televizijske serije.
S.B.
