Mali fosil iz Škotske decenijama je imao važno mesto u priči o životinjama koje su se prilagodile kopnu. Westlothiana lizziae, poznata pod nadimkom Lizi, izgledala je dovoljno nalik gušteru da postane često navođen primer ranog razvoja amniota, grupe kojoj pripadaju reptili, ptice i sisari. Novo istraživanje pokazuje da je ta slika bila nepotpuna. Kada su naučnici uspeli da prouče skrivene delove skeleta, dobili su drugačije informacije o životinji. Fosil je zadržao svoju starost i značaj, ali se promenilo tumačenje njegovog položaja u dugoj istoriji četvoronožnih kičmenjaka. Novi podaci menjaju njeno mesto u rekonstrukciji prošlosti i omogućavaju da se drugačije procene pojedine osobine ranih četvoronožaca.
Primerak je star približno 345 miliona godina, a pronađen je 1984. godine. Raniji opisi oslanjali su se uglavnom na ono što je bilo vidljivo na površini dve spljoštene kamene ploče. Nova rendgenska snimanja u Evropskom postrojenju za sinhrotronsko zračenje omogućila su rekonstrukciju unutrašnjih struktura. Otkriveni su elementi unutrašnjeg škržnog skeleta, primitivnije osobine lobanje i brojni sitni zubi. Ti nalazi upućuju na vodeni ili vodozemni način života i položaj na ranijoj grani razvoja. Pokazuju koliko skrivena anatomija može da promeni zaključak izveden iz spoljašnjeg izgleda. Različiti delovi skeleta tako pružaju međusobnu proveru, što je posebno važno kada je predmet oštećen i teško ga je proučavati.
Građa stopala i završeci prstiju nalik kandžama mogli su da se pojave i kod ranijih životinja koje su još koristile vodena staništa. To je jedan od širih zaključaka rada stručnjaka Američkog prirodnjačkog muzeja i Univerziteta u Oksfordu, objavljenog u časopisu Nature. Takav rezultat ukazuje na postepeno nastajanje kombinacija osobina koje smo povezivali sa određenim grupama. Zbog toga trag kandže u drevnom otisku ne mora samostalno da pruži dovoljan dokaz o pripadnosti životinje grupi amniota. Umesto jedne osobine, za klasifikaciju je potrebno razmotriti širi skup podataka i način na koji se oni uklapaju u srodstvo. Nova anatomija tako utiče i na tumačenje dokaza koji dolaze iz sasvim drugih nalaza.
Fosili često stižu do istraživača kao oštećeni i deformisani predmeti. Pritisak, lomljenje i mineralne promene mogu da otežaju razlikovanje originalnih struktura od posledica očuvanja. Kada tehnika omogući pogled kroz kamen, isti primerak može da pruži podatke koji su ranije bili nedostupni. Važno je povezati više delova anatomije i uporediti ih sa drugim životinjama, umesto oslanjanja na jednu upečatljivu sličnost. Takav postupak može da promeni porodično stablo, ali i pitanja koja se postavljaju sledećim nalazima. Muzejske zbirke zato ostaju aktivan izvor istraživanja mnogo godina nakon otkrića predmeta. Dobar opis mora da naznači i šta još nije dovoljno poznato, jer praznine u podacima mogu snažno da utiču na rekonstrukciju.
Lizina priča pokazuje kako naučni značaj može da poraste i kada poznata titula nestane. Primerak sada pomaže u razumevanju načina na koji su se različite osobine pojavljivale pre potpunog prilagođavanja kopnu. Za dalju proveru biće važni novi nalazi i bolje poznavanje drugih ranih četvoronožaca, naročito sitnih vrsta koje se teško proučavaju. Promena klasifikacije ovde predstavlja posledicu dodatnih podataka, a ne promenu samog fosila. Životinja koja je nekada služila kao jednostavan istorijski orijentir postala je dokaz da prelazak između načina života ima složeniji tok nego što sugeriše izgled guštera. U tome se nalazi vrednost ponovnog proučavanja poznatih nalaza: nova tehnika može da otvori pitanje koje raniji pogled nije mogao da razreši.
S.B.
Izvor: Postinfo
