Radoznalost nije samo ljudska osobina. To potvrđuje i nova priča iz sveta ponašanja životinja: japanski makaki pokazali su da aktivno istražuju situacije koje nisu ni potpuno poznate ni potpuno nepredvidive. U istraživanju u kojem su zadaci ličili na igru, majmuni su najviše pažnje poklanjali upravo onome što je bilo umereno neizvesno.
Drugim rečima, majmunima nije bilo najzanimljivije ono što već znaju, ali ni ono što je potpuno haotično. Najviše ih je privlačila sredina: dovoljno poznato da ima smisla, dovoljno novo da probudi pažnju. Ako ovo zvuči poznato, nije slučajno. I ljudi često najviše vole upravo takve stvari: slagalice koje nisu prelako rešive, knjige koje otvaraju pitanje, igre koje nude izazov, razgovore u kojima se nešto novo nasluti.
Ovakva istraživanja važna su jer radoznalost pokazuju kao duboku biološku silu, a ne samo kao lepo vaspitanje ili školsku naviku. Životinja koja istražuje može pronaći hranu, izbeći opasnost, naučiti novi put ili razumeti promenu u okolini. Kod primata je to posebno zanimljivo, jer otvara prozor u mehanizme učenja koji su stariji od čoveka.
U svakodnevnom životu ova vest ima i zgodnu roditeljsku poruku. Deci, kao i majmunima iz istraživanja, najčešće nije potrebno da im sve bude servirano do kraja. Potrebno im je malo prostora za neizvesnost, pokušaj, grešku i otkriće. Igra koja odmah daje odgovor brzo dosadi. Igra koja je nemoguća izaziva frustraciju. Najbolja je ona koja drži pažnju taman toliko da dete poželi još jedan pokušaj.
Zato priča o makakijima nije samo simpatična naučna zanimljivost. Ona nas podseća da učenje nastaje na granici između sigurnog i nepoznatog. Tu se pali pažnja. Tu mozak počinje da radi življe. Tu nastaje ono lepo “čekaj da probam još jednom”.
Ako su japanski makaki spremni da biraju izazov, možda je to dobar znak i za nas. Radoznalost nije luksuz dokonih, nego prirodan način da se svet bolje razume.
S.B.
