Mars je u popularnoj mašti dugo građen kao velika sledeća pozornica čovekove radoznalosti: crvenkast horizont, baza pod kupolom, roveri, prašina i novi početak daleko od Zemlje. Ali svaka romantična predstava o toj planeti na kraju se sudari sa vrlo prostim pitanjem: šta bi tamo uradilo ljudsko telo? Portugalski Postal ovih dana skrenuo je pažnju na istraživanje u kome su naučnici, u okviru eksperimenata japanske svemirske agencije JAXA, proučavali kako različiti nivoi gravitacije utiču na mišiće. U JAXA-inom sistemu MARS, na Međunarodnoj svemirskoj stanici, miševi su 28 dana bili izloženi mikrogravitaciji, gravitaciji od 0,33 g, 0,67 g i punom zemaljskom opterećenju. Marsova gravitacija iznosi oko 0,38 g, pa je upravo nivo od 0,33 g bio naročito zanimljiv kao približan model.
Rezultati su bili vrlo jasni: delimična gravitacija jeste bolja od bestežinskog stanja, ali nije nužno dovoljna da u potpunosti očuva strukturu i funkciju mišića. JAXA i univerzitetski partneri ukazali su da je nivo od 0,67 g bio znatno efikasniji u očuvanju mišićnih vlakana i funkcionalnih osobina tkiva nego niži nivoi opterećenja. Drugim rečima, između potpune bestežinske slabosti i zemaljske stabilnosti postoji prag ispod kog mišić počinje da plaća cenu. A pošto je Mars ispod tog praga, makar prema ovom eksperimentalnom modelu, postaje jasno da dug boravak na toj planeti ne bi mogao da se osloni samo na „prirodnu” marsovsku gravitaciju. Vežbanje, dodatna mehanička opterećenja i možda veštačka gravitacija prestaju da budu luksuzne ideje i postaju nužan deo buduće svakodnevice.
Možda je baš u tome najzanimljiviji ton cele priče: Mars nas ne bi dočekao samo kao geografska avantura, već kao neprestani fiziološki pregovor. Telo je proizvod Zemlje, njenog ubrzanja, njene težine i njenog dugog evolutivnog ritma. Kada mu se to promeni, ono brzo počinje da šalje račun. Zato je svaka ozbiljna priča o naseljavanju drugih svetova, pre nego što postane pitanje arhitekture i tehnike, zapravo pitanje biologije. Postal je ovu temu preneo bez velike patetike, i upravo zato zvuči snažno: ne ruši san o Marsu, ali ga skida sa postera i vraća u laboratoriju, gde se vidi da čovek može maštati koliko hoće — a mišić će na kraju reći poslednju reč.
S.B.
