Milan Mladenović mnogo pre Ekatarine Velike bio je dečak koji se selio, posmatrao i ćutao više nego što je govorio. Rođen u Zagrebu 1958. godine, detinjstvo je proveo između više gradova, jer je porodica često menjala sredine. Upravo ta rana nestabilnost ostavila je trag: Milan je rano naučio da se prilagođava, ali i da u sebi gradi unutrašnji svet. U školama koje je pohađao važio je za tihog, povučenog đaka, nenametljivog, ali izrazito radoznalog. Nije bio problematičan, ali ni tipičan primer „uzornog“ učenika – više ga je zanimalo šta se krije iza reči nego same ocene.
Tokom srednjoškolskih dana u Beogradu pokazivao je interesovanje za umetnost, film i književnost, a muzika mu je postajala prostor lične slobode. Bio je đak koji nije dominirao učionicom, ali jeste razgovorima posle nastave. Prijatelji su kasnije svedočili da je imao snažan osećaj za pravdu i izraženu empatiju, ali i melanholiju koja nije bila gluma. Pre nego što je uopšte pomislio na ozbiljnu muzičku karijeru, Milan je razmišljao o različitim putevima, od studija do rada koji bi mu omogućio samostalnost, ali je gitara polako postajala produžetak njegove ličnosti.
Pre EKV-a, bio je deo ranih beogradskih post-pank krugova i bendova koji nisu ostavili dubok trag u diskografiji, ali jesu u njegovom formiranju. Ti rani pokušaji nisu bili traženje slave, već traženje glasa. U Srbiji se danas često zaboravlja da Milan nije „nastao“ kao ikona – on je dugo sazrevao, posmatrao i odbijao kompromise. Upravo ta mladalačka tišina, obrazovanje bez buke i unutrašnja disciplina oblikovali su umetnika koji će kasnije govoriti u ime cele jedne generacije.
S.B.
