Iz ratne tame, iz internacije, biblioteke i gotovo prisilne samoće, Milutin Milanković je izašao sa nečim što je bilo veće od utehe i trajnije od lične izdržljivosti. Dok je spoljašnji svet pucao pod topovima, u njemu se slagao jedan red koji rat nije mogao da poremeti: red brojeva, nebeskih putanja i dugih klimatskih ritmova. U budimpeštanskoj čitaonici, pod nadzorom istorije, a ipak u slobodi duha, počelo je da se uobličava delo koje će kasnije promeniti način na koji nauka gleda ledena doba. Tada se konačno jasno pokazalo da Milanković ne želi samo da opiše klimu, nego da joj pronađe satni mehanizam.
Ta velika ideja nije nastala odjednom, kao bljesak bez prethodnice. Još pre rata Milanković je korak po korak otvarao isti problem: 1912. objavio je „Prilog teoriji matematske klime“, 1913. „O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje“, a 1914. raspravu „O pitanju astronomskih teorija ledenih doba“. Sama ta niska naslova pokazuje misaoni put: od opšte matematičke klime, preko Sunčevog zračenja, do pitanja da li se velika ledena doba mogu objasniti astronomskim promenama. Nije, dakle, u internaciji počeo ni iz čega; tamo je samo do kraja sabrao ono što je već godinama sazrevalo.
Milanković, pritom, nije ulazio u potpuno prazno polje. Pre njega su o vezi neba i klime razmišljali Heršel, Ademar, Krol i Pilgrim, ali su ti pokušaji ostajali ili delimični ili nedovoljno precizni, a veliki klimatolog Julijus Han držao je da su astronomski efekti preslabi da bi objasnili ozbiljne klimatske oscilacije. Tu se vidi koliko je Milankovićev poduhvat bio smion: on nije prihvatio ni lako oduševljenje ni lako odustajanje. Umesto toga, rešio je da pitanje izvede iz nagađanja i prebaci ga u strogu računsku oblast. Njegova hrabrost nije bila u tome što je sanjao veliko, nego što je verovao da se tako veliko pitanje može izračunati.
U središtu te zamisli stoji jedna reč koja danas zvuči gotovo svakodnevno, a kod Milankovića je imala težinu temeljnog naučnog pojma: insolacija, odnosno količina Sunčeve energije koju prima određeno mesto na Zemlji. On je razumeo da klima nije samo pitanje toga koliko Sunce „uopšte“ greje planetu, nego kako se to zračenje raspodeljuje po geografskim širinama i godišnjim dobima. Upravo je tu bio njegov prelomni uvid. Ako se tokom dugih vremenskih razdoblja menja količina letnjeg i zimskog osunčavanja na severnim širinama, onda se menja i sudbina snega, leda i glečera; a ako se menja sudbina leda, menja se i klima čitavih epoha.
Da bi to pokazao, morao je da siđe duboko u mehaniku Zemljinog kretanja. Prvi činilac bio je ekscentricitet — oblik Zemljine putanje oko Sunca. Kada je ta putanja skoro kružna, razlika između perihela i afela je manja; kada je više izdužena, raste i razlika u udaljenosti od Sunca, a time i sezonski kontrast u osunčavanju. NASA podseća da su promene globalnog godišnjeg zbira energije zbog ekscentriciteta male, ali je Milankoviću bilo važnije nešto drugo: kako ta promena utiče na ritam godišnjih doba. Njemu nije bila dovoljna srednja vrednost; tražio je raspored.
Drugi činilac bio je nagib Zemljine ose, ili obliquity. Zemlja nije uspravna u odnosu na svoju putanju, nego je nagnuta, i upravo zahvaljujući tom nagibu postoje godišnja doba. Ali taj ugao nije zauvek isti: menja se veoma sporo, u ciklusu od približno 41.000 godina, između oko 22,1 i 24,5 stepeni. Veći nagib znači izraženija godišnja doba, toplija leta i hladnije zime; manji nagib znači blaže sezonske razlike. Milanković je u tome video ne apstraktnu astronomsku finesu, nego jednu od poluga kojom nebo utiče na to da li će se sneg na severu istopiti ili opstati.
Treći činilac bila je precesija, ono sporo „njihanje“ Zemljine ose koje menja odnos godišnjih doba prema perihelu i afelu. Kao zvrk koji ne stoji sasvim mirno, Zemljina osa vremenom menja smer, pa se događa da jedno poluloptino leto pada bliže Suncu, a drugo dalje od njega. To pojačava sezonske razlike u jednoj hemisferi, a ublažava ih u drugoj. Precesija, dakle, ne menja samo kalendarsku pozadinu neba; ona menja raspored toplote kroz vreme. Milanković je upravo u tom preplitanju ekscentriciteta, nagiba i precesije video nebeski mehanizam koji može da pokrene duga klimatska kolebanja.
Njegov stvarni genije, međutim, nije bio u tome što je nabrojao tri faktora, nego u tome što ih je podvrgao jednom jedinstvenom matematičkom postupku. NASA danas sažeto kaže da je uspeo da izračuna latitudinalne razlike u insolaciji i odgovarajuće površinske temperature za 600.000 godina unazad od 1800, a zatim je pokušao da te promene dovede u vezu sa rastom i povlačenjem ledenih pokrivača. To nije bio posao jedne ideje, nego hiljada i hiljada računa, tabela, aproksimacija i provera. Milanković nije radio kao čovek koji juri efektan zaključak, nego kao graditelj koji najpre mora da izlije temelje, pa tek onda da podiže spratove teorije.
U tome je i najlepši paradoks njegove metode. Kao nekadašnji inženjer armiranog betona, znao je da nijedna velika konstrukcija ne počiva na nadahnuću, nego na pravilno raspodeljenim silama. U klimatologiji je postupio isto. Umesto da kaže: „klima se menja jer se nebo menja“, on je želeo da pokaže koliko, kada, gde i s kakvom posledicom. Zato je njegova astronomska teorija klime od početka bila usamljena i pomalo teška za svoje vreme: nije nudila zgodnu metaforu, nego strogu numeričku arhitekturu. Tek mnogo kasnije nauka će do kraja razumeti koliko je taj usamljeni rad bio dalekosežan. Kako je kasnije sažeo Žak Berger, pozivajući se i na Laskara, svi neophodni sastojci za izračunavanje osunčavanja već su bili sadržani u Milankovićevom delu.
Milankovićev misaoni proces bio je zato više nalik dugoj kompoziciji nego brzom otkriću. Između 1912. i ratnih godina slagao je teorijske osnove, produbljivao toplotne proračune, širio model sa Zemlje i na druge planete, i neprestano proveravao da li se klimatski problem može svesti na zakon. U toj radnoj upornosti vidi se i jedna njegova duboka osobina: nije ga zanimalo da ostane na poludokazanoj pretpostavci. Hteo je ono što je u nauci najteže — da problem učini egzaktan, da ga prevede iz reči u meru. Zato njegova teorija klime nije bila samo teorija o ledu i Suncu, nego i veliki program matematizacije jedne čitave oblasti.
Iz tog rada najzad je izrasla knjiga kojom će se njegov ratni rukopis obratiti Evropi. Rukopis dovršen u ratnim godinama, najpre zamišljen na nemačkom, nije odmah mogao da bude štampan, delom i zbog ratnih nestašica papira; ali je 1920. izašao na francuskom, pod naslovom „Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire“, u izdanju zagrebačke Akademije i pariškog Gauthier-Villarsa. Jedan tadašnji prikaz beleži i simboličnu činjenicu: ta knjiga je bila „prekinuta ratom kada je autor odveden u zarobljeništvo“. U tome je sažeta cela njena sudbina — rođena iz prekida, a upućena trajanju.
U sledećem nastavku priča napušta čitaonicu internacije i izlazi pred širu evropsku javnost. Videćemo kako se Milanković posle rata vraća u Beograd, kako njegova francuska knjiga ulazi u naučni opticaj i kako se jedan rad nastao u samoći polako pretvara u delo koje traži svoje mesto u velikom razgovoru evropske nauke.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (10) POVRATAK IZ RATA: knjiga koja izlazi pred Evropu
S.B.
