O Merilin Monro se decenijama govorilo kao o ikoni, fantaziji, tragediji, mitu, opomeni i projekciji, a mnogo ređe kao o ženi koja je aktivno gradila svoju karijeru i kontrolisala sopstveni javni lik. Zato je vest koju je Guardian juče objavio zanimljiva ne samo za filmofile nego i za svakoga ko voli kulturne revizije koje nisu jeftine. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, British Film Institute i National Portrait Gallery u Londonu pripremaju dve velike programske celine koje je predstavljaju kao “self-made” zvezdu i kreativnu pionirku. BFI-jev program “Marilyn Monroe: Self Made Star” trajaće tokom juna i jula, dok će izložba “Marilyn Monroe: A Portrait” u National Portrait Gallery biti otvorena od juna do septembra. Fokus više nije na tužnoj legendi, već na profesionalki koja je osnivala sopstvenu produkcijsku kuću i pomerala granice onoga što je žena tada mogla da traži od Holivuda.
To je važan kulturni zaokret. Naše doba voli da rastavlja stare mitove, ali ne uvek da ih razume. Sa Merilin je problem bio upravo u tome što je njena ranjivost toliko dugo gutala njenu inteligenciju. Kada institucije danas vrate fokus na odluke koje je donosila, na način na koji je oblikovala svoju sliku i nastojala da je prevaziđe, one zapravo ispravljaju istorijsku lenjost. Monro ostaje zvezda čiji lik svi prepoznaju za sekund, ali tek sada dobija ozbiljnije mesto kao radnica sopstvene slave. A to je možda najzanimljivija stvar u celoj priči: iza jednog od najpoznatijih lica 20. veka polako se vraća žena koja nije bila samo predmet pogleda, nego i njegov reditelj.
S.B.
