U vremenu kada se o veštačkoj inteligenciji uglavnom govori kroz trku, investicije, opasnosti i tržišne procene, gotovo deluje neobično da neko temu vrati u prostor ruku, zemlje i sporog oblikovanja. Upravo to se dogodilo u priči koju je Guardian juče objavio o susretu koji je umetnica i scenografkinja Es Devlin organizovala oko keramike, jurske gline stare oko 160 miliona godina i razgovora o etici tehnologije. Na skupu su se našli istraživači, umetnici, duhovni mislioci i drugi sagovornici, a cilj nije bio da se još jednom održi panel sa gotovim stavovima, već da se kroz zajednički rad rukama otvori manje hijerarhijski, a više ljudski razgovor o tome gde nas digitalna stvarnost vodi. Sve je povezano i sa Devlininom instalacijom “360 Vessels”, koja prati otvaranje novog Schwarzman centra za humanistiku u Oksfordu.
U tome ima nečeg važnog i za širi kulturni trenutak. Veštačka inteligencija je postala toliko glasna tema da joj često nedostaje upravo ono što umetnost ume da vrati: ritam, tišina, materijalnost i pitanje kakvi ljudi želimo da budemo dok pravimo nove alate. Glina je ovde više od simbola. Ona je podsetnik da su civilizacije vekovima ostavljale trag rukom pre nego što su počele da ih ostavljaju kodom. Možda baš zato spoj keramike i AI ne deluje kao ekscentrični performans, nego kao mudra korekcija brzine. Kada tehnologija previše liči na vrtoglavicu, najrazumnije je ponekad vratiti se materijalu koji traži dodir, pažnju i strpljenje. A iz takvog sporijeg razgovora često izađu ozbiljnija pitanja od onih koja stanu u najglasniji naslov dana.
S.B.
