Malo je umetničkih dela koja su toliko slavna da se o njima više ne govori samo kao o slici, nego kao o događaju. Mona Liza odavno pripada toj kategoriji. Zato je jučerašnja vest iz Smithsonian Magazinea zvučala gotovo prirodno, iako je na prvi pogled neobična: Endru Lojd Veber radi na novom mjuziklu o vremenu kada je Mona Liza 1911. nestala bez traga iz Luvra i kasnije završila u Italiji. Priča, dakle, nije o samom osmehu sa slike, nego o trenutku kada je jedna umetnina postala svetska opsesija.
Smithsonian podseća da je Lojd Veber u nedavnom intervjuu rekao da je reč o „istinitom događaju o tome kako je Mona Liza nestala i završila u Italiji”, ali da o projektu zasad ne želi da kaže mnogo više. Upravo tu počinje mašta. Krađa Mona Lize iz Luvra 1911. bila je jedna od onih priča u kojima su se spojili medijska groznica, nacionalni ponos, kriminalistička misterija i rastuća popularna kultura. Slika se, nakon velikog uzbuđenja, vratila u Luvr 1914. godine, ali je između ta dva trenutka praktično postala mit savremenog sveta.
U tome je i logika Lojd Veberovog interesa. On je kompozitor koji je uvek voleo veliki prizor, a Smithsonian lepo primećuje da je Mona Liza u svetu umetnosti upravo to — najveći spektakl koji ne prestaje da proizvodi publiku. Tekst podseća da je Luvr najposećeniji muzej na svetu i da veliki deo ljudi dolazi upravo zbog Leonardovog portreta. Kada tako slavna slika jednom postane predmet krađe, priča gotovo sama traži scenu, orkestar i reflektore. Nije teško zamisliti da bi ovaj slučaj, između Pariza, Italije i histerije štampe, mogao vrlo lako da proradi kao muzičko pozorište.
Možda je najlepši deo ove vesti to što podseća koliko kultura voli trenutke kada umetnost izađe iz okvira i postane avantura. Velike slike često deluju nepomično, zaštićeno i tiho. A onda se setimo da iza njih postoje krađe, putovanja, politike, fanatične publike i priče gotovo neverovatne kao fikcija. Ako Mona Liza zaista dobije mjuzikl, to neće biti samo još jedna adaptacija slavne teme. Biće to znak da neka umetnička dela nikada ne prestaju da traže nove forme u kojima će nastaviti da žive.
S.B.
