Kod velikih slikara uvek postoji iskušenje da ih zamišljamo kao gotove umetnike, kao da su od prvog poteza znali tačno ko su i kako treba da vide svet. Međutim, umetnost je mnogo življi proces od toga. I najveći među slikarima imali su gradove, svetlosti, susrete i prizore koji su ih pomerali iznutra. Za Kloda Monea, jednog od najvažnijih imena impresionizma, Venecija je bila upravo takvo mesto — ne samo lepa kulisa, već prostor koji je utišao staru sigurnost i otvorio novu fazu gledanja.
Ovog meseca američki mediji pišu o velikoj izložbi „Monet and Venice“ u muzeju de Young u San Francisku, na kojoj je okupljeno 37 slika nastalih posle njegovog putovanja u Veneciju 1908. godine, prvi put na jednom mestu još od 1912. Taj podatak sam po sebi govori koliko je ova faza posebna. Reč je o radovima koji ne prikazuju samo Veneciju kao turistički prepoznatljiv grad mostova, palata i kanala, već kao prostor svetlosti, magle, odsjaja i atmosfere koji su Moneovom slikarstvu dali novu mekoću i složenost.
Kustosi objašnjavaju da upravo ova serija pomaže da se bolje razume kako su voda, vazduh i promenljivo svetlo Venecije uticali na Moneovu kasnu poetiku, pa posredno i na način na koji danas posmatramo njegove čuvene lokvanje. To je dragocen ugao, jer nas podseća da slikarstvo nije samo pitanje teme, nego i načina viđenja. Isti motiv u drugom gradu, pod drugim nebom i sa drugačijim odsjajem, može da iz umetnika izvuče sasvim novu tišinu ili novu smelost.
Venecija je za Monea bila savršen izazov upravo zato što nije nudila čvrste oblike kao jedinu priču. Ona je grad koji stalno klizi između materijalnog i nestvarnog. Fasade se ogledaju u vodi, konture omekšavaju, nebo i kanal deluju kao da ulaze jedno u drugo. Za slikara opsednutog svetlošću, to je gotovo idealan teren. Nije slučajno što su njegovi venecijanski radovi puni vazduha i vibracije, kao da prizor nije naslikan da bi bio „uhvaćen“, već da bi pokazao kako se stalno menja.
U tome leži i veća lepota cele priče. Jedan veliki umetnik nije došao u veliki grad da bi ga samo opisao, već da bi se sa njim suočio. Nekad jedna nova obala, jedan odsjaj na vodi ili drugačiji vazduh urade ono što nijedna teorija ne može — nateraju umetnika da vidi svet mekše, dublje i smelije u isto vreme. Zato priča o Moneu i Veneciji nije samo priča o putovanju, nego o preobražaju pogleda.
A u umetnosti, možda nema važnije stvari od toga.
S.B.
