Kad naučnici kažu da su fosile „datovali sa izuzetnom preciznošću“, to obično znači da su godinama sklapali više nezavisnih tragova u jednu čvrstu priču. Upravo to se desilo sa lokalitetom Tomas Kvari 1 (Thomas Quarry I) u Kazablanki, u pećini koja se u literaturi vodi kao „Grotte à Hominidés“. Ostaci ranih ljudi iz te pećine sada su smešteni oko 773.000 godina unazad zahvaljujući magnetnom „potpisu“ sačuvanom u sedimentima oko fosila: čestice gvožđa u tlu, dok se talože, poravnavaju se sa Zemljinim magnetnim poljem, pa kasnije služe kao vremenska oznaka – kao geološki bar-kod. Tu vrstu hronologije, magnetostratigrafiju, tim je iskoristio da „zaključa“ starost slojeva mnogo pouzdanije nego kad se oslanja samo na približne procene.
Zašto je brojka bitna? Zato što ovaj period pada blizu velike raskrsnice u ljudskoj evoluciji: vremena kada se, na duge staze, formiraju linije koje će kasnije voditi ka Homo sapiensu, neandertalcima i denisovcima. U kratkom saopštenju instituta Maks Plank i paralelnoj vesti Njujorškog univerziteta naglašava se da ostaci iz Kazablanke pokazuju mešavinu „starijih“ i „modernijih“ odlika – baš ono što očekujete od populacije koja stoji blizu korena kasnijih grana. Konkretno se pominje donja vilica (mandibula) kao jedan od ključnih nalaza, uz uporednu analizu oblika i proporcija sa drugim afričkim i evroazijskim fosilima iz približnog doba.
U praksi, ovo menja mapu na dva nivoa. Prvo, sever Afrike prestaje da bude samo „hodnik“ između regiona i postaje ozbiljan kandidat za prostor u kome su se dugo zadržavale i razvijale populacije važne za našu priču. Drugo, pokazuje koliko su metode datovanja presudne: bez čvrstog „kada“, sve teorije o migracijama i srodstvu vise u vazduhu. A to ima i tihu posledicu u našem dvorištu: kad se u školama i na fakultetima u Srbiji govori o poreklu čoveka, ovakvi radovi menjaju udžbeničke rečenice, jer odjednom imate jasnije uporište – gde i kada se dešavao jedan od ključnih prelaza.
S.B.
