Švajcarski portal SWI swissinfo juče je otvorio jednu od onih tema koje zvuče kao budućnost, ali se već polako spuštaju u sadašnjost: može li snimak mozga pomoći lekarima da bolje odrede terapiju za mentalne poremećaje? U tekstu iz Ženeve ideja je predstavljena kao „opklada na preciznu psihijatriju”, a osnovna poruka glasi da bi jednostavniji i pametnije korišćeni moždani podaci mogli da smanje lutanje u izboru lečenja. To ne zvuči bombastično, ali bi za mnoge pacijente moglo da znači manje pogrešnih pokušaja i manje izgubljenog vremena.
Psihijatrija je decenijama živela sa neugodnom istinom da je u velikom broju slučajeva bila osuđena na spor metod pokušaja i greške. Pacijent dobije lek, čeka se odgovor, prati se reakcija, pa se po potrebi sve menja. Švajcarska priča ne obećava čudo koje će zameniti lekara, razgovor i iskustvo, ali pokušava da uvede još jedan sloj preciznosti. Ako bi mozak mogao jasnije da pokaže obrasce povezane sa određenim stanjima ili odgovorima na terapiju, onda bi i lečenje moglo da bude manje nasumično nego do sada.
Za naše prilike ova tema zvuči i blisko i daleko. Blisko, jer je mentalno zdravlje i kod nas sve prisutnije u javnom prostoru i sve manje se krije. Daleko, jer i dalje postoji osećaj da je put do adekvatne pomoći često spor, neujednačen i prepušten sreći. Zato ženevski pristup deluje važnije od same laboratorijske inovacije: on vraća ideju da pacijent ne bi smeo da bude tretiran kao prosečan slučaj, već kao osoba čije razlike treba razumeti što preciznije.
U tom smislu, jučerašnja švajcarska priča nije samo tekst o tehnologiji. To je priča o dostojanstvu lečenja. O pokušaju da medicina, makar korak po korak, postane manje slepa prema individualnim razlikama. I možda je baš u tome njena najveća snaga: ne u obećanju spektakularnog preokreta, nego u mirnoj ideji da bi jednom i psihička patnja mogla da dobije precizniji, pravedniji i manje iscrpljujući odgovor.
S.B.
