Crvena zvezda pod Dejanom Stankovićem ponovo liči na evropski kompetitivan tim, ali dok javnost slavi bodove protiv Malmea i Selte, unutar zidina Marakane tinja pitanje: gde je nestao Nemanja Radonjić?
Povratak Nemanje Radonjića u Ljutice Bogdana najavljivan je kao transfer koji menja odnos snaga na Balkanu, ali realnost na početku prolećne polusezone sugeriše nešto sasvim drugo. Dejan Stanković, poznat po svom insistiranju na intenzitetu i „fudbalu sa srcem“, očigledno je postavio visoke standarde koje brzonogi Nišlija još uvek ne dostiže. Iako je Radonjić u Antaliji nagoveštavao povratak u formu, generalna proba protiv Salcburga i minijaturna uloga od svega 29 minuta u četiri uvodna meča proleća (računajući Evropu i prvenstvo) jasno govore o njegovom trenutnom statusu.
Stankovićev „greh“ koji zamera Radonjiću nije nedostatak talenta, već nedostatak discipline u igri u oba pravca. Mister traži krila koja učestvuju u defanzivnom bloku, koja „oru“ teren i ne ostavljaju bekove na cedilu. Radonjić, s druge strane, i dalje deluje kao igrač koji čeka loptu u noge, što je u modernom fudbalu koji Stanković forsira – nedopustivo. S obzirom na to da ugovor ističe u junu, pred Radonjićem su dva puta: ili će „oderati kolena“ i ubediti Stankovića da može biti timski igrač, ili će crveno-beli na leto tražiti pojačanje na poziciji na kojoj se nekadašnji reprezentativac trenutno samo bledi senka onoga što je bio.
Postinfo
M.M.
