Stari bunar na lokalitetu Marzaboto u severnoj Italiji godinama je izgledao kao još jedan deo velikog etrurskog grada koji arheolozi istražuju generacijama. Međutim, kada su istraživači stigli do njegovih najdubljih slojeva, pronašli su skup bronzanih predmeta koji nisu slučajno završili u vodi. Među nalazima su ukrasni i praktični objekti, a njihov položaj i očuvanost ukazuju da su neki verovatno namerno položeni u bunar tokom perioda kada je grad još bio živ. Archaeology Magazine je 7. avgusta objavio nove podatke o istraživanju, navodeći da nalazi potiču iz etrurskog grada poznatog kao Kainua, jednog od najbolje očuvanih urbanih centara ove civilizacije.
Etrurci su živeli u centralnoj i severnoj Italiji pre nego što je Rim postao dominantna sila na Apeninskom poluostrvu. Imali su razvijene gradove, trgovinu, umetnost i religijske običaje koji su kasnije snažno uticali i na Rimljane. Marzaboto je posebno dragocen jer je planski građen sa pravilnim ulicama, kućama, radionicama i svetilištima. Bunar u kojem su pronađeni predmeti nije bio obična rupa za vodu. U antičkom svetu izvori, bunari i podzemne vode često su imali religijsko značenje, pa se u njih nisu spuštale samo kofe već i zavetni darovi. Predmet bačen u vodu mogao je predstavljati molbu božanstvu, zahvalnost ili ritualno „odvajanje“ stvari od sveta živih.
Voda i duboki slojevi bez mnogo kiseonika mogu napraviti neobične uslove za očuvanje. Metalni predmeti koji bi na površini vekovima korodirali ponekad u bunaru ostanu dovoljno stabilni da arheolozi prepoznaju oblik i tragove izrade. Položaj svakog nalaza dokumentuje se veoma pažljivo jer visina na kojoj je predmet pronađen može pokazati kada je bunar korišćen i da li je punjen postepeno ili tokom kratkog perioda. Analiza bronze takođe može otkriti odnos bakra, kalaja i drugih metala, a poređenje sa predmetima iz drugih gradova može pokazati da li su izrađeni lokalno ili stigli trgovinom iz udaljenih oblasti Mediterana.
Najzanimljivije je što jedan bunar može pružiti potpuno drugačiju sliku života od monumentalnog hrama ili bogate grobnice. U njemu se mešaju svakodnevica, religija i trenuci u kojima su ljudi odlučili da se odreknu predmeta koji su im očigledno bili vredni. Kainua je kasnije propala i njene ulice ostale su bez stanovnika, ali duboki bunar nastavio je da čuva ono što je grad izgubio. Posle više od dve hiljade godina arheolozi ponovo izvlače bronzane predmete na svetlost, pokušavajući da odgovore na pitanje koje je mnogo teže od određivanja njihove starosti – zašto je neko odlučio da ih spusti tamo odakle nije očekivao da će ih ikada ponovo uzeti.
S.B.
