Kada kit ugine na otvorenom moru, njegovo telo neko vreme pluta, a zatim može da potone nekoliko kilometara do morskog dna. Tamo se pretvara u ogromnu količinu hrane u sredini u kojoj je svaki organski materijal dragocen. Takva mesta poznata su kao „padovi kitova”, ali ih je izuzetno teško pronaći i proučavati.
Tokom istraživanja dubokog dela Indijskog okeana otkriveno je veliko područje sa brojnim skeletima i fosilizovanim ostacima kitova. SciTechDaily je objavio da pojedini tragovi mogu biti stari oko pet miliona godina, dok se oko mlađih kostiju i dalje razvijaju aktivne zajednice dubokomorskih organizama.
Prvo nalazište primećeno je pomoću podmornice tokom istraživačke misije. Nakon toga obavljena su još 32 zarona kako bi se odredile granice podvodne nekropole i dokumentovali ostaci koji su delimično prekriveni sedimentom.
Jedan veliki kit može da obezbedi hranu čitavom ekosistemu tokom više decenija. U prvoj fazi stižu ajkule, rakovi i druge životinje koje uklanjaju meko tkivo. Kasnije se pojavljuju crvi i mikroorganizmi sposobni da koriste masnoće zarobljene u kostima. Na kraju ostaje tvrda mineralna struktura na kojoj mogu da se nastane korali i druga nepokretna bića.
Posebna vrednost novog nalazišta jeste u tome što na istom prostoru sadrži ostatke različite starosti. Naučnici tako mogu da uporede više faza raspadanja i da vide kako se zajednica životinja menja od trenutka kada telo padne na dno do vremena kada ostane samo fosilizovana kost.
Groblje kitova pruža i tragove o njihovoj evoluciji i nekadašnjim putevima kretanja. Veliki broj ostataka na jednom području mogao bi ukazivati na dugotrajnu migracionu rutu, specifične morske struje ili geološke uslove koji su tela usmeravali ka istoj zoni.
Na mestu na kojem je smrt velikih životinja nekada završila putovanje, život se nastavlja u potpuno drugačijem obliku. Kosti postaju ostrva hrane i skloništa u dubini u kojoj nema sunčeve svetlosti, biljaka ni obilnih izvora energije.
S.B.
