Pedigre u svetu mačaka često zvuči kao obećanje kvaliteta, prestiža i nečeg navodno “čistijeg” od običnog kućnog mačka. Jučerašnji tekst na 20minutos, međutim, podseća da biologija ne mari mnogo za ljudsku fascinaciju poreklom. U tekstu se navodi da su većina savremenih mačjih rasa relativno mlade, uglavnom mlađe od 150 godina, i da potiču iz malih, zatvorenih populacija biranih prema specifičnim estetskim osobinama. Nasuprot tome, obična domaća mačka bez rase potiče iz široke, mešovite populacije i upravo zbog te genetske raznovrsnosti često nosi manji rizik od pojedinih naslednih problema.
To ne znači da je svaka rasna mačka bolesna niti da je svaka mešanka automatski otporna. Ali znači da zatvoreni uzgoj uvek nosi cenu. U jučerašnjem tekstu se navode i konkretni primeri: brahikefalne strukture lobanje mogu otežati disanje, kao kod pojedinih egzotičnih rasa; promene hrskavice kod škotskog folda mogu biti povezane sa zglobnim problemima; odsustvo dlake nosi posebne zahteve za kožu, kao kod sfinksa. Zato najveća vrednost ove teme nije u tome što ruši rasne mačke, nego u tome što ruši romantičnu ideju da je “čistoća” sama po sebi biološka prednost. U prirodi je često baš suprotno: otpornost mnogo češće voli mešanje nego savršeno poreklo.
S.B.
