Motivacija se često opisuje kao osobina karaktera. Za nekoga kažemo da je uporan, disciplinovan ili lenj, kao da odluka da nastavi zavisi isključivo od volje. Međutim, mozak neprestano procenjuje koliko je cilj vredan, koliko truda zahteva i da li je verovatno da će nagrada zaista stići.
Nova istraživanja izdvojila su grupu neurona koja ima važnu ulogu upravo u trenutku kada zadatak postaje težak. Reč je o oreksinskim neuronima, ćelijama poznatim po ulozi u budnosti, spavanju i regulaciji energije.
ScienceDaily je 5. avgusta predstavio rezultate eksperimenta u kojem je praćena aktivnost oreksinskih neurona kod pacova dok su ulagali sve veći napor da bi došli do nagrade. Kada su istraživači blokirali aktivnost ovih ćelija, životinje su mnogo brže odustajale, iako su i dalje želele nagradu i fizički mogle da izvrše zadatak.
To pokazuje da oreksinski sistem možda ne određuje samo želju. Njegova uloga može biti da održava ponašanje kada se odnos između uloženog napora i očekivane koristi promeni.
U eksperimentima se zadatak postepeno otežava. Životinja u početku mora nekoliko puta da pritisne polugu kako bi dobila hranu, a zatim broj potrebnih pritisaka raste.
U jednom trenutku svaka životinja odluči da nagrada više nije vredna dodatnog rada. Ta tačka odustajanja omogućava istraživačima da mere motivaciju.
Kada su oreksinski neuroni normalno radili, pacovi su nastavili da ulažu napor duže. Kada je njihova aktivnost smanjena, odustajali su ranije.
Važno je što životinje nisu postale nepokretne niti potpuno nezainteresovane za hranu. To ukazuje da nije u pitanju samo umor, slabost ili nestanak apetita.
Orekսin se proizvodi u hipotalamusu, malom delu mozga koji reguliše osnovne funkcije kao što su glad, telesna temperatura, stres i ritam budnosti.
Gubitak oreksinskih neurona povezan je sa narkolepsijom, poremećajem kod kojeg osoba može imati izraženu dnevnu pospanost i iznenadne napade slabosti mišića.
Nova istraživanja pokazuju da isti sistem povezuje energiju, budnost i istrajnost. To ima evolutivnog smisla. Životinja koja traži hranu mora proceniti da li ima dovoljno energije i da li vredi nastaviti potragu.
Očekivana nagrada nije jedini faktor. Mozak mora pratiti i prethodno iskustvo. Ako trud ranije nije doneo rezultat, motivacija opada. Ako nagrada stigne posle većeg napora, sistem može naučiti da se istrajnost isplati.
Istraživači su pratili aktivnost neurona u realnom vremenu. Uočili su da se signal menjao u zavisnosti od predviđanja nagrade i količine potrebnog rada.
To znači da oreksinski neuroni nisu jednostavan prekidač za „više motivacije“. Oni verovatno učestvuju u složenom proračunu između stanja organizma, očekivanja i prepreke.
Otkriće bi jednog dana moglo pomoći u razumevanju stanja u kojima ljudi gube sposobnost da započnu ili završe zadatak. To se može pojaviti kod depresije, hroničnog umora, pojedinih neuroloških bolesti i drugih poremećaja.
Ipak, nije opravdano svaku nemotivisanost svesti na manjak jednog hemijskog signala. Ljudsko ponašanje zavisi od velikog broja moždanih sistema, životnih okolnosti, zdravlja i iskustva.
Lek koji jednostavno pojača oreksin mogao bi imati neželjene posledice. Sistem utiče na san i budnost, pa preterana aktivacija može izazvati nesanicu, napetost ili druge probleme.
Sa druge strane, lekovi koji blokiraju oreksinske receptore već se koriste kod pojedinih oblika nesanice. Nova saznanja znače da bi se morao pažljivo pratiti njihov uticaj na dnevnu energiju i motivaciju.
Istraživanje može biti korisno i za razumevanje zavisnosti. Psihoaktivne supstance i kockanje mogu menjati način na koji mozak procenjuje nagradu i napor, navodeći osobu da uporno traži nešto što joj dugoročno šteti.
Orekսinski sistem mogao bi biti deo mreže koja održava takvo ponašanje uprkos negativnim posledicama.
Za sada su rezultati dobijeni na životinjskom modelu i ne mogu se direktno pretvoriti u jednostavan savet za ljude. Ipak, pokazuju da osećaj „ne mogu više“ nije samo apstraktna misao.
U mozgu postoje ćelije koje beleže koliko je cilj postao težak i pomažu organizmu da odluči da li će uložiti još napora.
Motivacija zato nije samo pitanje želje za nagradom. Ponekad je presudna sposobnost mozga da zadrži očekivanje koristi i onda kada između nas i cilja više ne stoji jedan korak, već čitav niz novih prepreka.
S.B.
