Na pijacama i u bolje snabdevenim marketima u Srbiji poslednjih godina pojavljuju se plodovi koji su do juče delovali kao egzotika rezervisana za putopise i kulinarske emisije. Azijsko voće polako ulazi u svakodnevicu, ne samo zbog radoznalosti, već i zbog priča koje nosi sa sobom. Ono što ih povezuje nije samo daleko poreklo, već činjenica da svaki od tih plodova ima reputaciju, miris ili ukus koji se pamti.
Dragon fruit, kod nas poznat i kao pitaja, često je prvi susret sa „čudnim voćem“. Spolja izgleda kao rekvizit iz naučne fantastike, a iznutra je blag, osvežavajući i nenametljiv. Zanimljivo je da se u Aziji smatra voćem koje hladi organizam, pa se često jede leti ili posle začinjene hrane, što objašnjava zašto se kod nas sve češće pojavljuje u smoothiejima.
Liči, mali plod sa hrapavom korom, iznenadi čim se oljušti. Unutra je sočan, slatkast i mirisom podseća na cvetove. U Kini se vekovima smatra simbolom ljubavi i luksuza, a kod nas je postao popularan kao lagana voćna užina koja se jede „usput“, često rashlađena.
Mangostin je voće koje mnogi prvi put probaju bez ikakvih očekivanja, a zatim mu se vraćaju. Njegov ukus je mešavina citrusa i breskve, a u jugoistočnoj Aziji nosi nadimak „kraljica voća“. Iako deluje neupadljivo, smatra se jednim od najaromatičnijih plodova.
Rambutan privlači pažnju izgledom, prekriven mekanim „dlakama“, ali iznutra skriva vrlo poznat ukus, sličan ličiju. Zanimljivo je da se u zemljama porekla jede rukama, bez ikakvog pribora, što mu daje gotovo ritualni karakter.
Jackfruit je najkrupniji među njima i često izaziva najviše pitanja. Dok zreo miriše slatko i jede se kao desert, nezreo se koristi kao zamena za meso, što je razlog zašto ga u Srbiji rado kupuju ljudi koji eksperimentišu sa biljnom ishranom. Sva ova voća zajedno pokazuju da egzotika više nije daleka – samo je pitanje radoznalosti.
S.B.
