Ako ste odrasli uz ideju da je evolucija čoveka uredna linija od “majmuna” do nas, poslednje objave je ozbiljno kvare – u najboljem smislu. Naučnici sve češće ponavljaju da je naša prošlost više ličila na žbun: više vrsta je živelo paralelno, ukrštalo se, nestajalo i ostavljalo tragove koje tek sada učimo da čitamo. A najzanimljivije je što nove metode “vraćaju glas” fosilima i kad DNK odavno nije sačuvana.
Jedna od priča koja se poslednjih nedelja ponovo rasplamsala tiče se čuvenog fosila “Little Foot” iz Južne Afrike, jednog od najpotpunijih ranih hominina ikad pronađenih. Nova analiza sugeriše da on možda ne pripada vrstama koje smo do sada navikli da gledamo u udžbenicima, već da predstavlja posebnu, izdvojenu liniju – što bi značilo da je u isto vreme postojalo više “kandidata” za našu priču.
Paralelno, pažnju privlači i skok u laboratoriji: umesto DNK, istraživači sve češće vade proteine iz zubne gleđi, koji su stabilniji i mogu da sačuvaju evolutivnu informaciju duboko u prošlosti. To otvara vrata da se porodične veze među drevnim vrstama (i njihovim rođacima) rekonstruišu preciznije nego ranije – i da shvatimo koliko je put do modernog čoveka bio “šaren”, a ne pravolinijski.
S.B.
