Tog dana, 11. novembra 1918. godine, u ranim jutarnjim satima, u železničkom vagonu u Frankportu, kod Kompijenja, u Francuskoj, predstavnici Nemačke potpisali su primirje koje je na snagu stupilo u 11.00 sati po srednjoevropskom vremenu.
Bio je to završni čin Prvog svetskog rata, započetog četiri godine ranije, jula 1914. napadom Austrougarske na Srbiju.
Primirje potpisano 11. novembra 1918. podrazumevalo je obustavu neprijateljstava, povlačenje nemačkih formacija na istočnu obalu Rajne, savezničku okupaciju Rajnske oblasti, predaju nemačke ratne tehnike, kao i oslobađanje zatočenih ili interniranih. Pomorska blokada Nemačke je nastavljena a razrada opsega reparacija ostavljena je za stručna tela.
Nadalje, primirje će biti produžavano do konačnog mirovnog sporazuma u Versaju 28. juna 1919. godine
Nemačke saveznice Bugarska, Turska i Austrougarska, kapitulirale su nešto ranije.
Pošto su Srbi probili Solunski front, sredinom septembra 1918. usledio je raspad tog bojišta i Bugarska je kapitulirala 29. septembra, da bi potom to učinila i Turska, a zatim 3. novembra Austrougarska.
Porazu centralnih sila prethodila je teška kriza, posledica dugogodišnjeg iscrpljujućeg rata, u Nemačkoj je vladala glad, a krajem rata i epidemija španske groznice, a u Austrougarskoj i opšta nestabilnost, masovna dezerterstva, uz proces raspada Monarhije pošto je na više mesta proglašeno otcepljenje.
Na frontu, Nemci su poraženi kod Amijena, avgusta 1918. kada je zbog napredovanja savezničkih snaga na Zapadnom frontu u Berlinu zavladala panika.
Vlada u Berlinu, u dramatičnim okolnostima, obraća se pritom Vudrou Vilsonu, predsedniku SAD, porukom koja je nudila pregovare o uslovima prestanka ratnih dejstva na osnovu njegovih Četrnaest tačaka. Osnova Vilsonove proklamacije bila je pravo samoopredeljenja naroda.
Prethodno, u štabu nemačka vrhovne komanda u Spa, na tlu okupirane Belgije, došlo se do zaključka da je dalja borba bezizgledna. General Erih Ludendorf izjavio je krajem septembra caru Vilhelmu II da je proboj nemačkih linija verovatan, predlažući ponudu primirja.
Potom, u Nemačkoj krajem oktobra izbija pobuna, 29/30. oktobra u luci Vilhelmshafen, koja se brzo širila, pa je car Vilhelm II abdicirao 9. novembra, da bi se narednog dana zaputio u egzil, u Holandiju.
Novi kancelar princ Maksimilijan od Badena na tu poziciju dospeva 3. oktobra, sa očekivanjem da Nemačku povede ka miru. Upravo on je 9. novembra proglasio obaranje monarhije, da bi se potom povukao sa pozicije kancelara u korist socijaldemokrate Fridriha Eberta.
Vlade Francuske, Britanije i Italije iako nesaglasne sa Vilsonovom idejom samoopredeljenja naroda, 5. novembra postižu saglasnost da pregovore o primirju započnu.
Delegacija Nemačke, pod vođstvom Matijasa Ercbergera otputovala je put Francuske 6. novembra, da bi pregovori o uslovima primirja započeli dva dana potom, 8. novembra.
Nemcima su zapravo predati zahtevi, uslovi primirja, uz rok od 72 sata za potpisivanje. Maršal Ferdinand Foš koji je uglavnom oblikova tekst primirja, tokom pregovora se pojavio u svega dva navrata.
Posle manjih korekcija primirje je usaglašeno u 5.00 a potpisano do 5.20, da bi na snagu stupilo u 11.00, 11. novembra 1918.
Potpisnici su bili, sa savezničke strane maršal Ferdinand Foš i britanski lord admiral Roslin Vemis. Od predstavnika Nemačke, Matijas Ercberger, političar, Alfred fon Oberndorf, diplomata, general Detlif fon Vinterfeldt i kapetan Ernst Vanslov.
Tim činom, ratna dejstva su obustavljena u Evropi, ali su ponegde potrajala još izvesno vreme, kao u Istočnoj Africi na prostoru Tanganjike i Severne Rodezije, tokom još dve sedmice.
Čak i tog dana, 11. novembra 1918. do 11.00 kada je primirje stupilo na snagu, na frontu je poginulo 2.738 lica.
Tokom Prvog svetskog rata, poginulo je više od 17 miliona osoba, među njima nešto više na strani Antante. Nepunih deset miliona bile su vojne žrtve, ostalo civili.
Srazmerno veličini zemlje i brojnosti populacije najtragičnije su bile posledice po Srbiju.
Memorandum Delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. sadrži navode da je Srbija je do oktobra 1915. mobilisala 707.343 lica, odnosno 24 odsto populacije ili 40 procenata muškog stanovništva.
Po istom izvoru, ukupni gubici Srbije bili su 1.247.435, odnosno 28 procenata populacije iz 1914. Vojnih gubitaka je bilo 402.435, a civilnih 845.000.
Ishod Prvog svetskog rata doveo je do nestanka Austrougarske, koja je i započela Svetski rat napadom na Srbiju, a oblikovane su nove nacionalne države Austrija i Mađarska.
Nemačka je izgubila delove teritorije na istoku u korist Poljske, Alzas i Lorena su vraćeni Francuskoj a oduzete su joj i sve kolonije, Tanganjika, Kamerun, Jugozapadna Afrika, Togo, kao i Nova Gvineja.
Turska je izgubila posede na Bliskom istoku, da bi odlučnošću Kemala Ataturka jedva izbegla da i sama bude rasparčana.
Rusko carstvo je nestalo kao posledica revolucija u toj zemlji, februara i oktobra/novembra 1917. da bi Sovjetska Rusija iz rata istupila krajem te 1917. a konačno separatnim mirom u Brest Litovsku, marta 1918.
Na ruševinama nestalih imperija oblikovane su nove nacionalne države Čehoslovačka, Poljska, Finska, Estonija, Letonija, Litvanija, a Italija, Rumunija, Danska, dobile su teritorijalna uvećanja, kao i Japan na Pacifiku, pa i Portugalija u Africi.
U Beogradu, regent Aleksandar Karađorđević, proglasio je 1. decembra 1918. formiranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Jugoslavije, što je tada doživljeno kao puno ostvarenje nacionalnih ideala.
U savremenoj Srbiji, Dan primirja je državni praznik.
– Položeni venci na Spomen-kosturnicu braniocima Beograda
Centralna državna ceremonija povodom obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu održana je danas kod Spomen-kosturnice branilaca Beograda u Prvom svetskom ratu na Novom groblju, a vence su položili ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i tehničkom mandatu i predsednica Odbora za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije Milica Đurđević Stamenkovski, zamenica gradonačelnika Beograda Vesna Vidović i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Vence su položili otpravnik poslova ambasade SAD u Beogradu Aleksandar Titolo, ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Edvard Ferguson, ambasadorka Francuske Florans Ferari, predstavnici Ambasade Rusije, kao i brojni drugi predstavnici diplomatskog kora, udruženja opredeljenih za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije i boračkih udruženj.
Pomen vojskovođama i vojnicima služio je vikarni episkop Dositej uz sasluženje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve.
Đurđević Stamenkovski je izjavila da je srpski narod više voleo Srbiju i od svog života, kao i da je nepobediv onaj ko je spreman da ljubav prema otadžbini plati i sopstvenim životom.
Istakla je da danas na spomenik srpskom vojniku, koji „jednom rukom čvrsto drži ono čime je branio otadžbinu, a drugom, još čvršće, ono zbog čega je branio“, položeno hiljadu cvetova.
„Sve je mogao u tom ratu da izgubi, i sve je moglo da padne, ali zastava Srbije, kao zastava slobode, nikada. Došli smo danas njima da se poklonimo, da se poklonimo njima, da bismo se mi uspravili. Jer kakvi god vetrovi duvali Balkanom, Evropom, Srbijom, u njima smo pronalazili snagu da se podsetimo šta je to što branimo i šta je to što nam valja čuvati“, rekla je.
Podsetila je da je ministar spoljnih poslova SAD tokom Prvog svetskog rata rekao da će najslavnije poglavlje u knjigama o tom periodu nositi ime „Srbija“.
Dodala je da je češki književnik Kiš, koji je bio deo vojske koja je napala Srbiju 1914. godine, zabeležio da se tada uverio da je „ljubav prema slobodi malih naroda veća od nasilja silnih i moćnih“.
„Danas na levoj strani, pored našeg srca, nalazi se simbolični cvet Natalijina ramonda, koja pokazuje da su mali narodi verom uspeli da pobede i smrt. Ono što smo učinili na Ceru bila je borba Davida protiv Golijata, gde smo pokazali da, uprkos tome što smo brojčano manji i slabiji, možemo pružiti strahovit otpor i neprijatelja naterati na bežaniju“, rekla je Đurđević Stamenkovski.
Naglasila je da je podvig srpske vojske na Kolubari pokazao da ta vojska može da bude i ofanzivna, kao i da je albanska golgota pokazala da srpski narod može sve da izdrži.
„A ono što smo učinili na Solunskom frontu, zajedno sa našim saveznicima, bio je pokazatelj da istorija Srbije nije samo istorija ratova i stradanja, nego istorija obnove i istorija povratka. Vekovi su nas naučili da, šta god da se dešavalo, Srbija je imala snage da se vrati“, poručila je.
Istakla je da danas u Srbiji postoji utisak da srpski narod treba da zaboravi svoju prošlost da bi dobio garancije za budućnost.
„Kao da se stalno pomalja ta zlokobna nit da mi treba svoje istorije da se odreknemo da bi nam neko garantovao mesto u istoriji koja se bude pisala. Mi nemamo čega da se stidimo. Naš nacionalni ponos je konstanta kroz vekove. Mi nikada nismo želeli komad tuđe zemlje, ali smo iznad svega voleli svaku grudu sopstvene. I nisu se naši vojnici na Solunskom frontu tako slavno borili i pomerali granice ljudske izdržljivosti i davali podstrek i savezničkoj vojsci zato što su jurišali da porobe tuđe kuće i domove, već zato što su znali da ih tamo čekaju njihova ognjišta, njihova deca, njihove majke, njihovi grobovi. Sve ono što su bili i što su iznad svega voleli“, objasnila je Đurđević Stamenkovski.
Naglasila je da srpski vojnici na Solunskom frontu nisu odlučili sudbinu rata zato što je taj front bio strateški najvažniji, već zato što su se tamo borili oni kojima je jedino bilo važno, kako je rekla, da im na grobu piše „poginuli za Srbiju“.
„Mnogi su vekovima mislili da je ispisana poslednja stranica srpske istorije, ali Srbija je uvek imala snage da započne novu stranicu. Kultura sećanja je ono što nas je održalo poslednjih godina. Kultura sećanja je bila otpor ka revizionističkim ambicijama, ka promeni našeg genetskog koda. Kultura sećanja je branila naše slobodarsko opredeljenje i učila nas danas u kom pravcu Srbija treba da ide – da očuva svoju vojnu neutralnost, znajući koliko košta rat i kolika je vrednost slobode, da gradi veze, spone, mostove sa bratskim narodima, da čuva svoja savezništva, pa čak i ona gde su neki zaboravili da su im Srbi bili saveznici“, poručila je ministarka u tehničkom mandatu.
Ona je navela da veruje da budućnost evropskih država treba da bude budućnost suverenih, nezavisnih zemalja.
„Samo suverene, samostalne i nezavisne zemlje biće brana povampirenju ideologija zla, totalitarizma i mračne epohe koja treba da bude sahranjena u 20. veku i kojoj danas nema mesta ni kroz izraze fašizma, antisemitizma, nacizma i svega onoga što je, nažalost, prolilo more krvi tokom 20. veka“, rekla je Đurđević Stamenkovski.
Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se u znak sećanja na 11. novembar 1918. godine, kada je potpisano primirje, čime je okončan Prvi svetski rat.
U Srbiji se Dan primirja kao državni praznik obeležava od 2012. godine.
– Studenti u blokadi: Odajemo počast herojima
Studenti u blokadi, koji su na izborima učestvovali kao Studentska lista, naveli su danas, povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu, da sa dubokim poštovanjem i ponosom odaju počast herojima koji su, kako su istakli, svojom hrabrošću, žrtvom i nepokolebljivom verom u slobodu ispisali slavne stranice srpske istorije.
„Njihova žrtva je večna, a naša dužnost je da je nikada ne zaboravimo“, naveli su studenti u blokadi u objavi na Instagramu.
– Povodom Dana primirja položeni venci na Groblju palih boraca Komonvelta u Beogradu
U Beogradu je danas na Groblju palih boraca Komonvelta obeležen Dan primirja, a vence su položili ambasadorka Kanade u Srbiji Mišel Kameron, ambasador Velike Britanije u Srbije Edvard Ferguson, ambasadorka Francuske u Srbiji Florans Ferari i predstavnici drugih ambasada.
Položeni su venci sa zastavama Srbije, Nemačke, Ukrajine, Grčke, Kipra, Norveške, Rumunije, Slovačke, Amerike, Južne Koreje, Angole, Demokratske Republike Konge, Irske, Danske, Šri Lanke, Austrije, Australije i Novog Zelanda.
Venac su položilli i predstavnici Ministarstva za rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja i Ministarstva odbrane, a obeležavanju su prisustvovali i predstavnici Vojske Srbije.
Obeležavanje je održano u organizaciji Ambasade Kanade u Srbiji.
