Oblaci su jedan od retkih prizora koje svi gledamo, a niko ih ne poseduje. Deca u njima vide životinje, zaljubljeni znakove, putnici vreme, a umetnici mogućnost da se nešto prolazno pretvori u trajnu sliku. Upravo tom osećaju posvećen je rad Marija Trimarhija, koji oblake koristi kao motiv u crtežima i skulpturama.
Designboom je predstavio njegovu seriju radova u kojoj oblaci evociraju nadu kroz nežne linije, oblike i skulpturalne kompozicije. U pitanju nije spektakl jarkih boja, već mirna, gotovo tiha umetnost koja od neuhvatljivog prizora pravi predmet za duže posmatranje.
Zanimljivo je koliko je motiv oblaka univerzalan. On ne traži prevod, ne pripada samo jednoj kulturi i ne mora da se objašnjava komplikovanim jezikom. Svako zna šta znači gledati u nebo dok misli lutaju. Oblak je istovremeno prisutan i nestalan, oblikovan i bez oblika, stvaran i nalik snu.
U vremenu u kome se umetnost često takmiči za pažnju bukom, veličinom i provokacijom, ovakvi radovi vraćaju vrednost tišini. Ne traže od posmatrača da odmah reaguje, nego da uspori. Da pogleda liniju, prazninu, senku i prostor između oblika.
Kod nas bi ovakva umetnost lepo legla u galerije, javne prostore, biblioteke ili enterijere u kojima se traži mirniji ton. Ne mora svaka umetnost da bude teška da bi bila ozbiljna. Ponekad je dovoljno da čoveku vrati osećaj lakoće.
Oblak u umetnosti zato nije samo dekorativan motiv. On je podsetnik da i ono što prolazi može ostaviti trag, ako ga neko ume pažljivo da uhvati.
S.B.
