U svetu modernog fudbala gde menadžeri i luksuzni automobili vrebaju već u petlićima, Nenad Lalatović je u podkastu „2×45“ održao lekciju o vremenu kada je talenat kovan na asfaltu, a karakter u gradskom prevozu.
Nenad Lalatović nikada nije bio čovek od uvijanja u oblande, a njegova najnovija ispovest o odrastanju na Marakani pravi je podsetnik na to šta zapravo znači „Zvezdina škola“. Danas, dok svom sinu Vanji krči put ka crveno-belom dresu, Lalatović insistira na vrednostima koje su njega učinile kapitenom – skromnosti i odricanju. „Sine, nisi ti šmoklja, tvoj tata je išao 42-kom do Autokomande“, rečenica je koja najbolje opisuje razliku između današnjih „tatinih sinova“ i generacije koja je jela zelene šljive između dva treninga jer nije imala ni novca ni vremena da se vrati kući na Dorćol.
Lalatović se prisetio dana sa Dejanom Stankovićem i Markom Pantelićem, kada se satima igrao glavomet teniskom lopticom, a škola bila u drugom planu u odnosu na dečački san. Ipak, ono što ovu priču izdvaja je odnos prema autoritetu. Strahopoštovanje prema Draganu Džajiću i Tomi Milićeviću bilo je tolika da se pogled obarao i pri rezultatu 0:0. Za Lalatovića, svaki remi je bio lični poraz i sramota koja ga je zatvarala u kuću. Upravo taj mentalitet „krvnika“, kako ga sam naziva, bio je ključ uspeha generacije koja je Zvezdi vratila sjaj, a koju današnji klinci mogu da vide samo u retkim, iskrenim ispovestima poput ove.
M.M.
