Dugo je Dušan Jovanović postojao samo kao apstraktan pojam u pričama klupskih čelnika i predmet sporenja u kancelarijama Humske, ali je Memorijal „Andrija Delibašić“ u Nikšiću konačno materijalizovao mladog krilnog napadača pred očima javnosti.
Prvi put u karijeri, osamnaestogodišnji sin nekadašnjeg reprezentativca Milana Jovanovića igrao je utakmicu koju prenosi televizija. Tih 45 minuta protiv podgoričke Budućnosti bilo je dovoljno da se razbije mit o „imaginarnom igraču“ koji je služio kao potkusurivanje u ratovima ega unutar kluba. Jovanović je u Crnoj Gori nagovestio ono što mu je u genetskom kodu – fudbalski vic. Njegov dribling u mestu i lakoća kojom ulazi u šanse pokazali su da poseduje drskost koja se u modernom fudbalu često guši šablonima. Ipak, promašeni zicer i neiskorišćen jedanaesterac u penal seriji podsetnik su da je put od talenta do takmičara dugačak i trnovit.
Pitanje koje lebdi iznad Humske nije samo sportsko. Veći je problem način na koji je Jovanović promovisan u seniore, direktno preko ruku Predraga Mijatovića, što je izazvalo tektonske poremećaje na više nivoa u sportskom sektoru. Dok su ga prethodni treneri poput Stojakovića i Čakara zaobilazili, a Srđan Blagojević ga tek upoznaje, ostaje dilema: da li će Jovanović ostati žrtva klupske politike ili će mu struka dozvoliti da postane igrač tima? Sa 18 godina, on je tek promolio glavu, a na Partizanu je da odluči da li će taj „vic“ oblikovati u ozbiljan superligaški kapital.
M.M.
