Milan Kolarević je u Surdulici još jednom dokazao da je fudbaler poteza koji pravi razliku, ali njegova karijera polako postaje zbirka bleskova koji nas ostavljaju u dilemi – da li gledamo povremenog majstora ili buduću zvezdu koja još uvek traži svoju konstantu.
Slično je bilo i prošle sezone. Tada je silovito krenuo u dresu Voždovca, za polusezonu upisao četiri gola i četiri asistencije, da bi potom utonuo u neshvatljiv „zimski san“ i proleće završio sa skromnih 1+1. Ipak, skauti Vojvodine su prepoznali sirovi talenat, onaj koji se ne uči, već sa kojim se rađa. Jesen na „Karađorđu“ je ponovo bila obećavajuća – dva gola i dve asistencije u uvodnih pet mečeva (ne računajući doprinos na pozajmici u Kabelu) nagovestili su velika dela. A onda, opet tišina. Sve do 34. kola Mozzart Bet Superlige, kada se 22-godišnje levo krilo ponovo probudilo i podsetilo fudbalsku Srbiju koliko zapravo ume.
A Milan ume mnogo. Ume da sa 25 metara plasira loptu u „malu mrežicu“ tako precizno da golman ostane samo nemi posmatrač. Ume da uđe sa krila, „proda“ fintu dvojici čuvara i iskosa zakuca loptu u bliži ugao. Upravo je ta iskra bila potrebna Vojvodini u meču protiv Radnika, gde su se Novosađani dugo mučili sa organizacijom igre. Kolarević je svojom partijom zaslužio čistu „osmicu“ i epitet igrača utakmice. Sa šest golova i tri asistencije u sezoni, njegov učinak je korektan, ali za igrača takvog formata to je samo vrh ledenog brega. Pitanje koje lebdi iznad Novog Sada nije „da li on može“, već zašto te bravure ne gledamo iz vikenda u vikend? Ako Vojvodina želi iskorak, Kolarević mora postati pravilo, a ne izuzetak.
M.M.
