Vojvodina ove sezone radi ono što decenijama nije uspevala – pobeđuje i kada ne blista, ruši klupske rekorde na gostovanjima i ozbiljno preti da razdvoji večite rivale na tabeli, ali igra u Surdulici ostavlja otvoreno pitanje da li je ovaj „šampionski gen“ dovoljan za iskorak koji Novi Sad čeka u Evropi.
Pre nešto više od mesec dana, Lazar Ranđelović je u intervjuu za naš portal hirurški precizno definisao problem: konstantnost i sposobnost da se „mali“ mečevi dobijaju rutinski, čak i uz slabu igru. Reči Miroslava Tanjge nakon Surdulice (4:1) i Kupa protiv Grafičara odjekuju istom melodijom – veličina je pobediti i kada je ekipa daleko od svog maksimuma. Ipak, dok se slavi deseta jubilarna pobeda na strani, što je novi klupski rekord, ne sme se žmureti pred činjenicom da se Radnik u dobrom delu meča pitao više od Novosađana. Efikasnost je bila na zavidnom nivou, autogol Filipovića je „pogurao“ Lale, a Milan Kolarević je konačno skinuo teret sa leđa nakon dvomesečnog posta, ali sistemska igra pokazuje znake zamora.
Vojvodina igra istorijsku kampanju. Pobede nad Crvenom zvezdom na oba fronta skinule su višedecenijsku stigmu, a potencijalni plasman ispred Partizana bio bi podvig kakav nije viđen od 2009. godine. Svi parametri su tu: bodovni saldo je impresivan, efikasnost protiv Lučana (5:0) je bila dokaz moći, ali silazna putanja forme u plej-ofu je luksuz koji ozbiljan klub ne sme sebi da dopusti pred izlazak na međunarodnu scenu. Ako je cilj „nešto u Evropi“, onda rutinska egzekucija u Surdulici mora biti nadograđena stabilnošću koja trenutno nedostaje.
M.M.
