Kada se govori o zagađenju odećom, većina ljudi pomisli na proizvodnju tekstila, boje ili otpad sa deponija. Retko ko pomisli na sušilicu za veš. A upravo tu se krije jedan od onih svakodnevnih procesa koji deluju bezazleno dok nauka ne pokaže da iz njih izlazi mnogo više nego što vidimo na filteru ili po ivicama bubnja.
Istraživanja o kojima su izvestili ScienceDaily i Univerzitet Nortambrija pokazuju da sušenje veša u mašini može osloboditi u vazduh gotovo onoliko potencijalno štetnih mikrovlakana koliko pranje iste količine veša pošalje niz odvod. U još jednom radu, prenetom preko ScienceDaily-ja, procenjeno je da jedan uređaj može izbaciti i do 120 miliona vazdušnih mikrovlakana godišnje. To praktično znači da priča o mikroplastici ne ide samo iz kupatila ka rekama, već i iz vešernice ka sobnom i spoljašnjem vazduhu.
Ono što temu čini posebno zanimljivom jeste njena neposrednost. Nema ovde velike industrijske drame na drugom kontinentu, već sasvim obična kućna rutina. Naučnici zato sve češće skreću pažnju na konstrukciju uređaja, filtere, vrstu tkanine i način sušenja. Antropocen magazin je, oslanjajući se na iste podatke, dodatno istakao da sušilice mogu biti potcenjen izvor mikrovlakana upravo zato što javna rasprava daleko više prati ono što odlazi u vodu nego ono što odlazi u vazduh.
Tu se moda i ekologija spajaju na neočekivanom mestu. Nije problem samo šta nosimo, već i kako peremo, sušimo i koliko dugo čuvamo odeću u upotrebi. U eri u kojoj se sve više govori o održivoj garderobi, možda će se pokazati da put do manje štete ne vodi samo kroz drugačiji materijal ili manju kupovinu, već i kroz mnogo banalniju promenu navika posle pranja. Ponekad najveći ekološki trag ne pravi ono što obučemo, već ono što posle toga nevidljivo odleti kroz vazduh.
S.B.
