Ono što su odbojkaški krugovi naslućivali, sada je dobilo i svoj emotivan epilog na društvenim mrežama. Jovana Brakočević Kancijan je u svojoj 38. godini odlučila da spusti zavesu na igračku karijeru koja komotno može poslužiti kao scenario za vrhunski sportski film. Kada se podvuče crta ispod njenih 22 godine na terenu, ostaju brojke koje izazivaju duboki naklon: čak 16 klubova u 11 različitih država, na tri kontinenta. Od Poštara 064, preko Italije, Kine, Japana, pa sve do američkog San Dijega, Jovana je bila sinonim za poene, trofeje i suvi kvalitet. Gde god je igrala, donosila je šampionski gen, što potvrđuju nacionalne titule u čak šest različitih zemalja – Srbiji, Italiji, Turskoj, Poljskoj, Rumuniji i Kazahstanu.
Ipak, analitičari njene karijere uvek će se dotaći jedne specifične sportske sudbine. Jovana je imala tu „nesreću“ da se u momentu kada je bila u apsolutnom igračkom zenitu, na njenoj poziciji pojavio vanvremenski talenat Tijane Bošković. Tadašnji selektor Zoran Terzić, pokazujući vizionarski autoritet po kojem je prepoznatljiv u svetu, svesno je doneo odluku da u vatru gurne mladu Tijanu, čime je Brakočevićeva na neki način bila žrtvovana u nacionalnom timu. Možda je reprezentativni staž zbog toga trajao kraće nego što je objektivno mogao, ali to ni najmanje ne umanjuje njen status legende. Uostalom, Jovana je bila stub one „nulte generacije“ koja je 2006. godine bronzom na SP u Japanu trasirala put svim kasnijim uspesima ženske odbojke.
Njena klupska biografija vrhunac je doživela u dresu turskog Vakifbanka, sa kojim je 2013. pokorila Evropu, a godinu dana kasnije i svet, uzimajući MVP priznanja na oba turnira. Ukupno 24 klupska trofeja svedoče o kakvoj se odbojkaškoj sili radilo. Jovana je sa terena otišla tiho, ali ponosno, svesna da je dala sve što je imala. Njen odlazak ostavlja prazninu, ali i jasan putokaz mlađim generacijama kako se radom i profesionalizmom stiže do krova sveta.
M.M.
