Srpski sport danas je zanemeo pred vešću da je u 85. godini u Beogradu preminuo Vladimir Cvetković, čovek čija je karijera bila sinonim za uspeh, bilo da se merila košarkaškim poenima ili fudbalskim titulama prvaka sveta.
Retki su ljudi koji u dva različita sporta ostave pečat koji se definiše rečju – neponovljivo. Cvetković je bio upravo to. Njegov put od Loznice, gde je kao dečak preživeo tešku povredu ruke koja mu je umalo prekinula snove o sportu, do statusa ikone Crvene zvezde, prava je sportska oda upornosti. Otkako ga je Aleksandar Gec doveo na Mali Kalemegdan, Cvetković je za 13 sezona postao košarkaška institucija. Sa specifičnim šutom jednom rukom postigao je skoro 6.000 poena, osvojio dve titule i kup, ali svet će ga najviše pamtiti po onim slobodnim bacanjima u Meksiko Sitiju 1968. godine. Ta dva penala protiv Sovjetskog Saveza donela su Jugoslaviji prvu olimpijsku medalju i zlatnim slovima upisala njegovo ime u istoriju igre pod obručima.
Međutim, Cvetkovićeva druga mladost počela je 1983. godine na funkciji generalnog sekretara FK Crvena zvezda. Kao diplomirani ekonomista sa iskustvom direktora Tašmajdana, uneo je surovu disciplinu i moderni menadžment u Ljutice Bogdana. Bio je ključni arhitekta generacije iz 1991. godine, čovek koji je balansirao finansije dok su Savićević, Pančev i Prosinečki plesali po terenu. Tokom njegovog mandata, crveno-beli su podigli 18 trofeja, uključujući onaj najvredniji u Bariju i Tokiju. Otišao je tiho, kao počasni predsednik svog kluba, ostavivši naslednicima domaći zadatak koji će se decenijama rešavati.
M.M.
