Kad je Hernan Kortes 1519. stigao do Tenočtitlana, nije došao sa vojskom koja sama može da sruši carstvo, već sa opasnijim oružjem: informacijom, savezništvima i psihologijom. Asteci su imali moć, ali i mrežu pokorenih naroda koji su ih mrzeli zbog nameta i žrtvovanja. Kortes je tu pukotinu pretvorio u ulazna vrata – i doveo hiljade domaćih saveznika, a ne samo Špance. U gradu koji je blistao na vodi, dva sveta su se gledala bez zajedničkog jezika, ali sa jasnim interesima.
Montezuma II je isprva igrao diplomatski: darovi, susreti, oprezna ljubaznost. Kortes je to iskoristio. Nakon incidenta u kojem su Španci optužili Montezumine ljude za napad, tražio je “garanciju bezbednosti” – i u potezu koji zvuči neverovatno, vladar je praktično postao talac u sopstvenoj palati. Nije uhvaćen lancima, već pritiskom: prisustvom naoružanih stranaca, strahom od krvi u gradu i potrebom da zadrži autoritet. Dok je Montezuma pokušavao da smiri situaciju, kontrola je klizila iz ruku, a bolest koju su doneli Evropljani – posebno velike boginje – uradila je ono što mačevi nisu mogli: osakatila je stanovništvo i slomila otpor.
Pad Tenočtitlana 1521. nije bio “jedna bitka”, nego proces: opsada, glad, raspad saveza, epidemije i nova vlast koja menja sve – veru, jezik, ekonomiju. Današnji Meksiko je zato mešavina: španski jezik i katoličanstvo uz snažnu autohtonu tradiciju, bogata kultura i teške nejednakosti, ponos i rana koja se i dalje otvara kad se govori o identitetu i pravdi za domorodačke zajednice. Osvajanje se završilo pre pet vekova, ali rasprava o tome “ko je izgubio, a ko dobio” još nije.
S.B.
