Muzej je dugo u porodičnoj mašti bio prostor u kom se hoda tiše nego inače, gleda pažljivije nego inače i vrlo često dosađuje više nego što bi iko priznao naglas. Zato je zanimljivo što je jedan jučerašnji tekst u Corriereu potpuno okrenuo tu sliku: umesto klasične predstave o vitrini i distanci, u prvi plan stavio je pet interaktivnih prostora u kojima deca uče tako što diraju, probaju, greše i ponavljaju. Od Torina do Napulja, preko Milana i Rima, reč je o mestima u kojima hemija, čula, vozovi, svemir, oralna higijena i ljudsko telo prestaju da budu apstraktne teme iz knjige i postaju stvarni doživljaji. U tekstu se pominju MU-CH u Settimu Torineseu, Museum of Senses u Milanu, Nacionalni muzej nauke i tehnologije Leonardo da Vinci, Explora u Rimu i Corporea u Napulju, a svi oni grade istu poruku: dete ne mora da bira između igre i učenja kad su ta dva sveta dobro sastavljena.
Najzanimljivije u toj priči nije čak ni broj muzeja, nego logika po kojoj rade. U torinskom MU-CH-u hemija dobija oblik laboratorije, planetarijuma i spektakularnih reakcija; u milanskom Museum of Senses iskustvo prolazi kroz više od 30 interaktivnih instalacija, od sobe za ravnotežu do ogledala i optičkih varki; u muzeju nauke u Milanu porodice ulaze u radionice iz hemije, kodiranja, energije i čak simulirane misije na Mars. Rimsku Exploru tekst opisuje kao mesto gde deca uče “radeći”, kroz postavke koje spajaju svakodnevne navike, samopouzdanje i praktično istraživanje, dok u napuljskoj Città della Scienza prvi interaktivni evropski muzej posvećen biomedicini i prevenciji dodatno pojačava utisak robotom Aphelom, koji dočekuje posetioce i vodi ih kroz iskustvo. Sve to zajedno ne liči na izlet u muzej u starom smislu te reči. Više liči na dan u kom znanje prestaje da traži poslušnost, a počinje da traži pokret.
U tome je i prava vrednost ovakvih tema. Dete koje samo sluša često brzo zaboravi. Dete koje nešto okrene, pomeša, pogreši i zatim razume zašto se dogodilo upravo to, pamti sasvim drugačije. Zato ova jučerašnja priča nije samo pregled zanimljivih mesta za porodični vikend, nego i tihi komentar na školu, vaspitanje i način na koji odrasli još uvek prečesto potcenjuju učenje kroz telo. Nije slučajno što se u istom tekstu stalno vraćaju reči poput “iskustvo”, “radionica”, “interaktivno” i “porodica”. Kad nauka izađe iz uloge gradiva i postane prostor za čuđenje, tada se više ne uči samo činjenica. Uči se stav prema svetu. A to je možda važnije od svake pojedinačne lekcije.
S.B.
