Evropska unija želi uspeh po pitanju normalizacije odnosa Kosova i Srbije već ove godine, a to što francusko-nemački predlog ni na Kosovu ni u Srbiji nisu prihvatili sa oduševljenjem, znači da on možda i nije tako loš, rekao je u intervjuu za Kosovo onlajn iskusni austrijski diplomata Volfgang Petrič. Petrič ističe da će, ukoliko predlog bude pihvaćen, na putu ka njegovom ispunjenju biti teških etapa i za Beograd i za Prištinu.
Šta su po vama osnovni uslovi da bi francusko-nemački predlog bio prihvaćen?
“Najvažniji primer je, da na jednoj strani, Beograd želi da Priština konačno započne sa primenom dogovora o ZSO. Ta zajednica, ili kako god je neko zvao, mora biti uspostavljena, korak po korak. Na drugoj strani, Priština želi da ide u pravcu priznanja, a to neće biti moguće odmah. Važno je da u Beogradu shvate da je bitno da se za Srbe na Kosovu poboljšaju uslovi života. To bi takav sporazum doneo sa sobom i to je ključno”.
Da li bi to bila neka vrsta konačnog dogovora?
“To je važan korak ka normalizaciji, ali još uvek ne znači postizanje konačnog dogovora. To je predlog, a to znači da postoji konkretna ideja kako da se izađe iz situacije koja predugo traje, a u kojoj nema napretka, jer dijalog poslednjih godinu i po ili dve godine služi samo da gasi požare, ali ne uspeva da dovede do normalizacije odnosa. Francusko-nemački predlog ne definiše konačno rešenje, već je važan međukorak na putu ka normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Nema formalnog diplomatskog priznanja, ali prema uzoru nemačko-nemačke saradnje, treba na pragmatičan način preduzeti važne korake u međusobnoj normalizaciji odnosa”.
Poverenje između strana ne postoji, može li biti postignut kompromis?
“Bio sam na raznim sastancima Aleksandra Vučića i Hašima Tačija i imao sam utisak da su se oni poštovali na neki način. Potrebno je izvesno poverenje u drugu osobu u pregovorima. Aljbin Kurti je drugačija ličnost, osoba za koju je, očigledno, pojam ’kompromis’ strana reč. I nije jedini u regionu. U regionu nema kulture kompromisa, jer se smatra da je kompromis nešto u čemu se gubi, što nije tačno”.
Stiče se utisak da SAD više od EU žele poštovanje Briselskog sporazuma i formiranje ZSO?
“Ne slažem se sa takvom ocenom, iz razgovora sa Miroslavom Lajčakom i drugima iz EU razumeo sam da Brisel ove godine želi uspeh po pitanju Kosova i Srbije. Vašington i Brisel dobro sarađuju i treba shvatiti da se ne radi samo o EU, već i o dve navažnije zemlje Unije – Nemačke i Francuske – koje podržavaju napore za normalizaciju“.
Koliko je rat u Ukrajini uticao da se EU aktivnije uključi u dijalog Beograda i Prištine?
“Nema dileme da je razlog zbog kog su Berlin i Pariz postali posebno aktivni, rat u Ukrajini, odnosno strepnja da se te nesigurnosti mogu preliti na Balkan, region koji je tradicionalno u teškoj situaciji, sa ruskim uticajem. To je situacija u kojoj moramo da sredimo probleme u svom dvorištu, da se onda punom snagom posvetimo pravom problemu, Ukrajini i Rusiji“.
Kako komentarišete česte Kurtijeve optužbe na račun Aleksandra Vučića da je produžena ruka Vladimira Putina?
“Politika Srbije, unutrašnja i spoljna, a i prema Kosovu, oslanja se na dva stuba koja su značajno pod uticajem Rusije. Prvi je energija, isporuke ruskog gasa Srbiji po povoljnoj ceni, što je za građane, privredu, pa i investitore veoma važno. Drugo, Rusija je garant da neće doći do priznanja Kosova, osim kada Beograd bude na to pristao. Veto Rusije podupire i srpsku politiku prema Kosovu. Zato je sada teško od Beograda tražiti da se potpuno i frontalno okrene protiv Moskve. Uz to, potpuno okretanje od Rusije, za Beograd bi značilo da se odriče važnog stuba Rusije u UN. To je škakljivo pitanje i to treba razumeti. Uostalom, mislim da je Srbija u mnogim oblastima već jasno signalizirala na kojoj je strani u ovom ratu”.
Da li je francusko-nemački predlog ultimatum za Beograd?
“Nema ultimatuma Nemačke i EU, ali Srbija če morati da odluči da li želi ka Evropi, da zapadne investicije dolaze i dalje, što je važno za ekonomski razvoj. Uveren sam da bi Srbija bila dobro posavetovana, ako bi nemačko-francuski predlog, koji EU i SAD podržavaju, detaljnije sagledala i upustila se u razgovor o njemu“.
Koliko taj predlog liči na sporazum dve Nemačke?
Sličnosti su ograničene, pre svega na potrebu da se preduzmu pragmatični koraci, dok je razlika u tome što je tadašnji ugovor doveo do članstva obe Nemačke u UN, a toga u ovom predlogu nema. Ovaj predlog sadrži duh nemačko-nemačkog sporazuma. Potrebno je da se za građane severa, ali i Kosovo i Srbiju nađe dobro rešenje. Ne može to biti tako teško. Treba spustiti sve na nivo problema građana, poput snabdevanja vodom, odvoza otpada, obrazovanja, kulture. Time bi se trebalo baviti, a do sada se razgovaralo samo o ’naslovima’, a ne i o detaljima. Govori se o nemačko-francuskom predlogu, a nije se razgovaralo o detaljima. Treba imati hrabrosti upustiti se u to”.
Priština uporno odbija obavezu formiranja Zajednice srpskih opština iz Briselskog sporazuma od pre 10 godina, kako verovati u bilo koji novi sporazum?
“U Prištini odbijaju ZSO, ali ne kažu da i u odluci Ustavnog suda, iz koje uvek citiraju samo prvi član, u drugom članu jasno stoji da takva zajednica može postojati. Obe strane, uz pomoć EU i SAD, treba da pokušaju da postanu konkretnije, šta može da se nađe u dogovoru, a šta ne, kako mogu da se približe. Došlo je vreme za konkretne pregovore“.
Hoće li po vašem mišljenju Kurti ipak prihvatiti ZSO?
“Dogovoreni sporazumi moraju biti poštovani, pa taj princip mora da poštuje i Priština. Kurti može da kaže eventualno da ne želi ZSO na određen način, ali samo uspostavljanje ZSO ne može da odbije. Princip međunarodnog prava i pravnih država je da se potpisani sporazumi moraju poštovati i od budućih vlada. Da toga nema ne bi bilo međunarodnih odnosa”.
Česte primedbe iz Prištine i pojedinih zapadnih lobista su da bi ZSO bila nova Republika Srpska. Kako vi to posmatrate?
“Ne strahujem od toga, jer se ovde radi o tome da srpske opštine, u onim oblastima u kojima mogu bolje upravljati same, to pravo i dobiju, da mogu da se ujedine, i da, u političkom smislu, u Prištini zajednički iznesu svoje zahteve. Ako uzmemo komunalno preduzeće kao primer, ne verujem da bi bilo koje komunalno preduzeće zaobišlo albanske kuće. Zato mislim da mora početi da se razgovara kako će to izgledati, ko će biti uključen, kako se to organizuje. To su praktična pitanja koja treba još ove godine da se reše. Kurti bi trebalo da počne ozbiljno da se posveti ZSO i da, posle 10 godina, da gas po tom pitanju”.
Kako objašnjavate sve učestalije napade na Srbe na Kosovu?
To je posledica nerešene situacije, koja predugo traje. U interesu srpske zajednice na Kosovu je da se smanje tenzije, da se stanje smiri i dođe do investicija. Ja sam za to da se napravi i zona slobodne trgovine između Kosova i Srbije. Naravno postoji etničko pitanje, ali je mnogo važnije ono ekonomsko, Samo ako se privreda razvija srpska zajednica na Kosovu ima budućnost.
Kolike su po vama šanse da francusko-nemački predlog bude prihvaćen?
Želeo bih da vidim pozitivan signal iz Prištine za osnivanje ZSO, ali očekujem i izjavu spremnosti Beograda da se ozbiljno pozabavi evropskim predlogom. Neće biti lako predsedniku Srbije da objasni da mora da se prihvati predlog. Sigurno to nije lak zadatak. Zato je potrebno objasniti i informisati građane. Moraju se partneri, EU i SAD, Nemačka, i drugi pozvati kako bi javno objasnili šta je činjenično stanje. O tome šta piše u dokumentu i šta bi mogao biti ishod. Moraju se ukloniti emocije, oduzeti argumenti nekonstruktivne opozicije i stvoriti klima za pregovore koja bi doveli do pozitivnih ishoda. Optimističnije gledam na to da će Beograd preuzeti rizik i ući u raspravu o sadržaju predloga. U Prištini se mora objasniti da se želi da srpska zajednica na Kosovu dobije formu organizacije. To bi na obe strane bio prvi korak koji bi omogućio da se narednih meseci dođe do važnog napretka”.
Zašto EU ne ponudi članstvo kao “nagradu”?
Članstvo u EU je teška stvar koja dugo traje. Nakon što se Ukrajini ponudilo članstvo, potrebno je da se u evropskim integracijama Balkana brže napreduje. Mislim da je to moguće time što bi se države Zapadnog Balkana korak po korak u približavanju EU, uključivale u njene strukture. Na primer, najpre u zajedničko evropsko tržište. To je najvažnija institucija EU, koja omogućava slobodan protok robe, ljudi, usluga. Uključenje u zajedničko tržište, nakon ispunjenih uslova, mnogo bi značilo zemljama na Balkanu. Građani Balkana mogli bi tako da uživaju u benefitima zajedničkog tržišta i uvere se u prednosti Unije. Ni to uključenje nije tako lako, ali je lakše sprovodivo od članstva, zbog straha od proširenja veta sa 27 na 30 ili više država. Zbog Mađarske koja ulaže veto u vezi sa različitim stvarima, članice poput Nemačke i Francuske kažu da ne žele da se proširenjem to unese u EU”.
