NOVI SAD – Ruku na srce, nisam navikao da sa sveštenikom opušteno pričam dobre viceve, prebiram po vrhunskim vinima, govorim o najnovijim čudima vrhunske tehnologije, a onda sve to začinim partijom bilijara na popularnoj „devetki″. A sa Elemirom Botošem sve se to može. Zapravo – mora! Jer naprosto, on je čovek koji po sopstvenom priznanju „živi sa osmehom na licu“.
Elemir Botoš episkop je Reformatske hrišćanske crkve. Činjenica, koju nažalost mnogi ne znaju, jeste da su reformate u Novi Sad stigle 1803. godine, a da je crkva na ćošku ulica Pap Pavla i Šafarikove druga najstarija u gradu! Pretresali smo ovu činjenicu, jednog kasnog popodneva, u salonu Parohijalnog doma, neodlučni da li da posegnemo za crnim ili možda ipak belim vinom. Kuća u kojoj smo se nalazili, tog trenutka ličila mi je na košticu nekakvog voća. U samom centru, a opet zašuškana i u miru pouzdane sigurnosti.
Elemir Botoš kao da čita iz nekog zamišljenog almanaha, podseća me na vreme u kojem je 1802. u kanonsku vizitaciju došao podsenior Gozon Ištvan.
Ovde u Novom Sadu posetio je vernike, hrabreći ih da izdrže i da grade zajednicu. O tome ko su oni bili, nagoveštava nam sačuvan podatak da je tadašnji sudija gradskog magistrata Josef Paus u dopisu naveo da se tridesetak porodica vernika iz Stare Moravice, zbog visokih podzemnih voda i poplave Dunava, preselilo u drugi okrug, između ulica Damjanič, Atila i Arpad ulice, koji je nazvan „reformatskim okrugom″.
Već oktobra 1803. godine osnovana je Crkvena opština u Novom Sadu. Ostalo je zapisano da je imala 200 duša i 20 dece koja idu u školu.
Najstariju crkvu su izgradili sa oblogom od dasaka i zato je odmah pošto je pogođena u revoliciji 1848. godine potpuno izgorela.
Te godine je bilo već 1.500 vernika. Odmah potom reformati počinju da sakupljaju novac i kupuju od grada plac, na kom se do tada prodavalo seno. To je ovo mesto na uglu Šafarikove i Pap Pavla. Sa dozvolom gradskog magistrata počelo je sakupljanje dobrovoljnih priloga sa cele teritorije velike Mađarske.
Po planovima arhitekte Đerđa Molnara (kasnijeg arhitekte Gradske kuće i katoličke crkve u centru grada) sagrađena je građevina kojom se danas ponosimo. Crkva je osveštana 13. oktobra 1865. godine, što joj daje pravo na popriličan staž u ovom gradu.
Mnogi Novosađani sa simpatijom, u šali koja ni slučajno nema negativan prizvuk, ovaj hram u žargonu zovu „crkva sa buzdovanom na vrhu″.
Elemir sa osmehom, bez ikakve gorčine, naglašava da kada se spominje buzdovan, ljudi prvo pomisle na oružje. Stoga je važno da objasni o čemu je reč.
U stvari, to je simbol zvezde – Vitlejemske zvezde, koja je vodila mudrace do mesta gde treba da se rodi Spasitelj. Mogli bismo koristiti tu simboliku i u današnje vreme, u kom mnogi traže svoj put sve vreme gledajući samo ispred sebe, pa se tako često u nervozom i ponekad mržnjom začinjenom svetu – zagube.
A jedini izlaz iz bede, mržnje i teškoća jeste u zvezdi vodilji, koja bi se nalazila na bilo kojoj tradicionalnoj crkvi koja veruje u Sveto Trojsvo.
Pitam mog domaćina da li se može reći da je „sveštenik po struci″? Da li ovo zvanje uopšte zove poslom ili ono za njega predstavlja nešto drugo?
Botoš mi odgovara da može sveštenstvo da se shvati kao struka. „Neki čak i profitiraju na ovosvetovni način, sa kupljenim diplomama. Ali ako osetimo poziv, onda je to mnogo više od struke – zvanja. Nama nije cilj da sa što lepšim, umiljatim rečima ispunimo vreme propovedi, već da u sumraku velike neizvesnosti budemo male tačke svetlosti koje pokazuju pravac.
Često mi zameraju da u govorima iznosim puno primera iz svog ličnog i porodičnog života.
Ali ja ne želim da izmišljam neke priče. Ne mogu da govorim o stvarima koje ni sam nisam prihvatio ili da pokazujem na puteve na koje nikada ne bi kročio. Ko me malo bolje poznaje, zna da volim život sa osmehom, čak i onda kada nam se plače. Nije to nikakva maska, već snaga Duha koji je u nama i koji nam pomaže da budemo bolji ljudi“.
Uz ispraćajnu zdravicu, nadolazeća novosadska noć mirisala je na kesten i lipu. Ili bismo mi samo voleli da je tako. Starešina ove uveliko „naše“ crkve, sa buzdovanom ili Vitlejemskom zvezdom, kako god vam je draže, govorom tela pokazuje mi, da želi još nešto da mi kaže: „Moj otac bio je prost moler. Ipak, ljudi su uživali u njegovom društvu, jer je naprosto uživao da se smeje. Biće da je i mene malo zarazio. Ne verujete…
Želiš li da ti ovog trenutka ispričam 300 viceva o taštama? Ne brini, biću milostiv prema tebi. Predlažem da stvar izgladimo još jednim dobrim „tokajcem“.
Znaš, veština življenja je veoma važna. Ne smemo osećati da smo u žrtvi. Moramo se radovati svakom trenutku koji nam je dat.
Ljudi ovde to osećaju i zato se rado družimo. Samo da znaš: sada si i ti na toj listi. Pa gledaj šta ćeš“.
RTV (Ilija Tucić)
