Rimski mostovi, luke, kupatila i zidovi opstali su skoro dve hiljade godina, dok mnoge savremene betonske konstrukcije počinju ozbiljno da propadaju posle nekoliko decenija. Naučnici dugo pokušavaju da utvrde zbog čega je antički materijal toliko izdržljiv, a novi trag pronađen je na mestu na kojem ga niko ne bi očekivao – u ostacima javnog toaleta.
Analiza betona iz rimske latrine stare oko 1.900 godina pokazala je da hemijske reakcije nisu završene kada se materijal osušio. Smithsonian Magazine navodi da je dugotrajni proces karbonizacije vremenom pomagao popunjavanje sitnih pukotina i dodatno učvršćivao strukturu.
Rimljani su za beton koristili mešavinu kreča, vode, kamenog materijala i vulkanskog pepela. Poznato je da reakcija između pepela i kreča stvara vezivni materijal, ali novo istraživanje pokazuje da se zaštitni proces nastavljao i tokom kasnijih vekova.
Ugljen-dioksid iz vazduha prodirao je kroz pore i pukotine, reagovao sa jedinjenjima u betonu i stvarao nove kristale. Oni su postepeno zatvarali oštećenja kroz koja bi voda inače mogla da uđe dublje i ubrza propadanje.
Latrina je bila posebno pogodno mesto za proučavanje jer je beton dugo bio izložen vlagi, promenama temperature i hemijski zahtevnom okruženju. Uprkos tome, deo materijala ostao je dovoljno očuvan da pokaže kako su se reakcije odvijale tokom gotovo dva milenijuma.
Otkriće bi moglo da pomogne u pravljenju savremenog betona koji traje duže i zahteva manje popravki. Građevinska industrija proizvodi veliki deo globalnih emisija ugljen-dioksida, pa bi konstrukcije koje se ređe ruše i ponovo grade imale i ekološku korist.
Rimljani nisu poznavali modernu hemiju, ali su kroz iskustvo razvili mešavinu koja se na neki način popravljala i dugo nakon što su graditelji napustili gradilište. Ironično, jedan od najboljih dokaza za njenu trajnost nije pronađen u velikom hramu, već u objektu namenjenom sasvim svakodnevnoj potrebi.
S.B.
