Automobil bez vozača dugo je delovao kao tehnološka fantazija. Danas, međutim, takva vozila već voze ulicama pojedinih gradova i otvaraju pitanja koja zvuče jednostavno, a zapravo su potpuno nova: kome policajac piše kaznu kada za volanom nema nikoga? TechCrunch Mobility danas postavlja upravo tu dilemu kroz tekst o robotaksijima i gradskim pravilima, uz pitanje kako se izdaje kazna autonomnom vozilu.
To pitanje deluje duhovito samo dok se ne zamisli stvarna scena. Robotaksi stane na nezgodnom mestu, blokira raskrsnicu, napravi prekršaj ili ne reaguje kako očekuje saobraćajac. Kod običnog automobila postoji vozač, dokumenta, razgovor, odgovornost. Kod autonomnog vozila postoji kompanija, softver, flota, operater, podaci i ponekad daljinski nadzor. Gradovi zato ne regulišu samo saobraćaj, već i novu vrstu ponašanja mašina u javnom prostoru.
Najzanimljivije je što novčana kazna možda nije najvažniji deo priče. TechCrunch navodi da su sagovornici isticali kako su podaci “upotrebljivi” i važniji od same kazne, što znači da gradovi žele da razumeju obrazac: gde se robotaksi zbunjuje, kada usporava, gde staje, kako reaguje na radove, bicikliste, pešake i nepredvidive situacije.
Za običnog građanina najveće pitanje nije futurizam, nego poverenje. Ljudi ne moraju da znaju kako radi svaki senzor, ali moraju da znaju ko je odgovoran ako vozilo napravi problem. Ako taksi bez vozača ometa ulicu, odgovor ne može biti “algoritam je tako odlučio”. U gradu, tehnologija mora da poštuje život, a ne obrnuto.
Za Srbiju ovo još uvek deluje udaljeno, ali ne toliko koliko mislimo. Prvo dolaze sistemi pomoći vozaču, zatim autonomne funkcije, pa testiranja, pa komercijalne usluge. Svaki grad koji danas ignoriše ova pitanja sutra će ih rešavati u žurbi. Saobraćajna pravila su decenijama pisana za ljude. Sada moraju da nauče i jezik mašina.
Možda je najveći izazov upravo u tome: naučiti tehnologiju da bude dobar učesnik u saobraćaju, a ne samo pametna demonstracija.
S.B.
