Danas se hrana često prvo fotografiše, pa tek onda jede. Tanjir mora da bude uredan, svetlo dobro, sos tačno razvučen, ivica čista, a boje dovoljno jake da izdrže ekran. Ali mnogi najbolji ukusi na svetu nikada nisu izgledali kao reklama. Naprotiv, kuvaju se dugo, mešaju se u loncu, tamne, raspadaju, lepe se za kašiku i izgledaju skromnije nego što zaslužuju.
Food & Wine je objavio tekst o tome zašto je Anthony Bourdain voleo „ružnu hranu”, odnosno jela koja ne moraju izgledati savršeno da bi bila duboko ukusna. U tekstu se pominju jela poput brazilske feijoade, francuskih klasika i drugih tanjira u kojima je važnija duša od savršene forme.
Ova tema je bliska svakome ko zna da najbolji pasulj, gulaš, paprikaš, sarma ili punjena paprika retko izgledaju kao umetnički eksponat. Ta jela imaju snagu upravo zato što nose vreme, masnoću, začine, porodičnu naviku i strpljenje. Ne moraju biti fotogenična da bi bila nezaboravna.
Kod nas se dobro zna da „lepo na slici” nije isto što i dobro za stolom. Neka jela se ne mogu objasniti dok se ne zamirišu iz šerpe. Bourdainov odnos prema hrani zato prija: on nije bežao od raskošnih restorana, ali je najbolje razumeo ono što je iskreno, lokalno i pomalo neuredno.
U vremenu društvenih mreža dobro je podsetiti se da hrana ne mora da glumi. Ako je kuvana pažljivo, ako ima priču i ako za stolom nastane tišina dok se jede, tanjir je uspeo.
Možda najukusnije stvari na svetu nisu ružne. Samo nisu napravljene da poziraju.
S.B.
